Православно Спортско Друштво Света Србија, Београд, Србија

Православно Спортско Друштво

Rasa PopovНапустио нас је наш деда Раша Попов, велики пријатељ деце Свете Србије, сарадник и подржавалац рада и активности Православног Спортског Удружења ”Свети Срб и ја”. Он је преминуо јуче у 84. години у Београду. У најлепшем сећању ће нам остати дружење са деда Рашом, а посебно његово учешће на нашем трећем по реду централном спортском догађају: ”Спортско Сабрање Свете Србије.” Он је својим учешћем и ауторитетом допринео квалитету програма и снажној поруци Спортског Сабрања и самим тим нас обавезао да морамо да будемо још бољи и истрајнији у ономе што радимо, а све у стремљењу ка идеалима васпитања и врлинског узрастања генерација најмлађих чему је и он посветио читав свој живот.

За показану љубав и за наша срећна детињства, деца Свете Србије су Раши Попову крајем 2014. године доделила Захвалницу која је њему поред многих признања које је добио у свом животу, по његовом личном признању, била посебно драга.

Биографија Раше Попова

Родио се 1933. у Мокрину. Године 1952. дошао је у Београд на студије и завршио Филозофски факултет. Више је волео историју од књижевности, али ипак се определио за књижевност, а новинарску каријеру започео у новосадском „Дневнику“. Био је новинар листа „Младост“ од 1961. до 1964, затим новинар Радио Београда. У Телевизији Београд је био до 1995. године. Попов је био лектор за српско-хрватски језик у Лондону, Бирмингему и Нотингему од 1975. до 1977, а главни уредник издавачке куће Матица српска од 1983. до 1985. године. Добитник је Годишње награде Радио Београда 1967. године за серију „Видови фашизма“. Наступао је у ТВ серијама као приповедач, а неке од најпознатијих су: „Радост сазнања“, „Фазони и форе“, „Варошарије“, „У сну сан“, „Шешир без дна“. У серији за децу „Фазони и форе" био је 155 пута Раша Проналазач. О друштвеним темама писао је као колумниста листа „Политика“. Објавио је више књига песама за децу и одрасле: „Два ока“ (1963), „Гвоздени магарац“ (1976), „Жабац који не зна да ћути“ (1987), „Шешир без дна“ (2001), „Лажљива уста истине“ (2002), „Возом посред улице“ (2003), „Био сам срећни коњ“ (2003), „Бајке за 21. век“ (2007), „Чаробњаков СМС“ (2007), „Мали зелени“ (2009), „Мокрински патуљци“ (2013), „Усамљена принцеза“ (2014). Добитник је награде „Доситеј Обрадовић“ за 2015. годину.

Фотографије

одштампај чланак пошаљи чланак на email адресу

Наша FaceBook страница

Наше Twitter објаве