Православно Спортско Друштво Света Србија, Београд, Србија

Православно Спортско Друштво

idealСви смо углавном свесни и често слушамо о значају спортске активности за психофизичко здравље деце, односно човека уопште. Човек, будући психофизичко биће (не би требало изоставити, рекли бисмо најважнији, духовни „зид“ у одбрани човека и његовог јединства), кроз спорт има могућност да унапређује не само своје тело, већ и своју психу, испуњавајући је садржајима које би спорт требало да промовише - заједништвом (јединством, „тимским духом“), радошћу кроз игру и дружење (социјализацију), поштовањем себе и Д(д)ругог, зашто да не и постизањем успеха (стицањем аутономије и компетенције), односно надметањем (пре свега у односу на самог себе и своје слабости) кроз учење и развој.

Поред многобројних позитивних и корисних ствари које спорт доноси младима, са друге стране смо сведоци, поготово у данашњем времену, оних штетних ефеката истог, пре свега мислећи на притисак који се (најчешће несвесно, а некада и свесно) деци намеће када је у питању такмичење, односно резултат, занемарујући првенствено њихову изворну потребу за разонодом и забавом, радошћу, дружењем, потврђивањем и припадањем.

Не желећи да критикујемо, осуђујемо, као ни да генерализујемо, велики је број спортских средина (клубова) у којима се управо занемарују претходно наведене потребе деце, чије задовољење доприноси свеопштем психофизичком развоју и напретку, а оно негативно, деструктивно по развој њихове личности, ставља у први план (услед незнања, неосвешћености, егоцентризма и материјализма одраслих). Такође, рекли бисмо, опет не желећи да звучимо негативистићки и песимистички, да се клица духовне компоненте човека-детета (која би требало да се негује од малена, од стране родитеља, али и спортских друштава, знајући колики утицај у данашње време спорт може и треба да има на развој деце) све више занемарује и потискује, бива преплављена таласима материјалистичке културе.

Желећи да сагледамо и функционисање Православног спортског удружења ”Свети Срб и ја”, (односно њене круне - Спортског Сабрања, које се већ пет година одржава, узимајући у обзир реалне тешкоће успостављања било каквог континуитета у нашем времену, односно стварања традиције у било којој сфери функционисања) и њен утицај на развој деце, али и старијих који су у исто укључени - родитеља, тренера, руководиоца и организатора, не можемо да не истакнемо благородне ефекте које она, њено сабрање имају на дечији психофизички развој, а надамо се да ће уз даљи развој и напредак имати још више.

Један од најстаријих архетипова колективно несвесног у психи човека, јесте homo religiosus, што значи да сваки човек има потребу, хтео или не хтео да призна, за откривањем и проналажењем Бога (у себи). Према речима В. Јеротића, стицање идентитета (што значи утемељивање своје самосталности, зрелости и креативности) није могуће без вере у себе, што значи и у неки смисао постојања, у своју улогу у животу али и шире, у смисао постојања свога народа, као и у задатке које треба да за тај народ млад човек изврши (Јеротић, 2000). Разуме се да су за то потребни примери, идеали које ће он прихватити и развијати у самом себи. Они су (требало би да буду) најпре везани за чланове породице, уже и шире, али и за друштвену средину. Спортско Сабрање (уопште ПСУСС) представља оазу и спој духовних, односно традиционалних и културних вредности и примера који указују управо на важност синтезе спорта, духовности, културе, традиције, али и забаве, игре, не заборављајући да је човек и homo ludens - биће игре. Оно што остаје трајно урезано у психи човека (детета) јесу управо овакве драгоцености, односно атмосфера прихватања, љубави и заједништва, у којој свако од учесника и присутних има свој допринос, своју улогу у формирању јединства, које онда доводи до Истинског успеха.

Деца имају јаку потребу за припадањем, уважавањем, повезаношћу са групом и својом улогом у њој (компетенцијом), али и за здравим такмичењем, надметањем, што је све, рекли бисмо, Сабрањем обухваћено. Такође, од користи je (са чиме се спортски психолози слажу) бављење различитим спортовима, за разлику од ране специјализације и притиска који она може да понесе са собом.

Културни садржаји који се током Сабрања провлаче, а и током године у функционисању ПСУСС-а, указују на важност истицања и неговања духовних вредности, односно њиховог спајања са спортом, који би заједно требало да оплемене млади људски ум, тело и дух, дајући му потребно јединство и равнотежу, која ће му представљати водич и заштиту у неким каснијим, изазовнијим периодима живота. Задовољењем наведених примарних потреба, млади спортисти касније могу ићи и даље до такмичарског, професионалног нивоа (за оне талентованије и који то желе), уз сарадњу са такмичарским клубовима, носећи са собом драгоцена искуства током претходних година кроз сабрања, дружење, играње, али уз то и учење.

Након литургијског сабрања, које оживљава дух и благотворно делује на психу погађајући и будећи homo religiosusa у нама, освећени и окрепљени приступамо разноврсном спортском сабрању које бива, барем једним делом ако не и у потпуности, оплемењено, обогаћено претходним духовним плодовима (истраживањима је потврђено благотворно дејство молитве и аскезе на психофизичко стање спортиста). Не може се занемарити узајамна веза између тела, душе и духа, те би требало тежити равнотежи ова три стуба, нарочито код младог организма. Спортским Сабрањем Свете Србије се управо тежи таквом јединству и темељима који ће умногоме допринети развоју здравих личности, испуњених светосавским предањем и вредностима, за којима сви ми (посебно у данашње време) свесно или несвесно жудимо.

Као што, према речима психолога Маслова, прво треба задовољити неке основније потребе (за сигурношћу, припадањем, љубављу) да бисмо стигли до оних који доводе особу до самоактуализације, самоостварења - узвишене испуњености и хармоније - , тако бисмо могли посматрати и спортисту на његовом путу ка свом Ц(ц)иљу. Наиме, како би достигао и изразио свој талант и како би он био истински плодоносан за себе и своје ближње, требало би да га утемељи на неразрушивим стубовима Истине, Доброте, Љубави. Који би то пут био (у мору сурогата истине, доброте, љубави у наше савремено доба) до онај светосавски, који управо обухвата све темеље и базичне потребе људске душе и психе, хтели ми то или не да признамо, били ми тога свесни или не.

Онда такав спортиста, оплемењен, просвећен и просветљен (по мери раста свога, својих могућности и датости) бива другачији, способан да препозна замке којих је све више, поготово у свету професионалног спорта, и да, поставши ближи речима Христовим- „Будите мудри као змије, а безазлени као голубови“, избегне и одоли истим.

Спортско Сабрање Свете Србије се, према нашем схватању и искуству учешћа у њему, труди и рекли бисмо, успева да из године у годину, оживљава и додатно утемељује управо тај светосавски дух у свима нама, а првенствено онима којима је то најпотребније - деци спортистима, али и свој деци уопште.

Марко Гагић дипл. психолог

одштампај чланак пошаљи чланак на email адресу

Наша FaceBook страница

Наше Twitter објаве