Православно Спортско Друштво Света Србија, Београд, Србија

Православно Спортско Друштво

ssava2019Свети Сава, трећи син српског владара Стефана Немање и његове жене Ане, рођен је у њиховом двору у Расу и на рођењу је добио име Растко. Отац му је дао на управу део српске земље - Хум. Међутим, младић је побегао од световних метежа и части, замонашио се на Светој Гори и добио монашко име Сава (српски облик имена Sabba). Био је ктитор, законодавац, јеромонах, архимандрит, теолог, беседник, дипломата, државник, архиепископ и организатор самосталне српске цркве. Храмови који су подизани и усавршавани под његовим надзором задовољавали су највиша естетска мерила свога времена. Свети Сава је не само први српски књижевник већ и писац антологијских дела на срском језику.

Два пута је ходочастио у Свету земљу. Умро је на повратку са другог ходочашћа на двору бугарског цара Јована II Асена, у Трнову. Сава се родио и умро на двору, а највећи део живота је провео у манастирима и испосницама. Још за живота сматран је светитељем. Његова светост објављена је кроз чуда која је чинио. Међутим, и сам његов живот, посвећен вери, труду и бризи за властити спас и за спас свог народа и без чудесних појављивања која су забележили његови хагиографи, је по богатству и дометима чудесан. Једнодушна оцена свих који су упознати са његовим животом и делом је да је Свети Сава најзначајнија личност у историји српског народа.
Прву дипломатску мисију Свети Сава је успешно обавио 1198. и 1199. у Цариграду. Издејствовао је да византијски цар Алексије III Анђео додели Србима светогорски манастир Хиландар и подари му самосталност. По повратку у Србију, коју је опустошио вишегодишњи грађански рат између његове старије браће Вукана и Стефана, Сава је помоћу очевих моштију, које је 1207. подигао из Хиландара, смирио страсти и допринео опоравку земље. Његове мисије код мађарског краља Андрије II и бугарског бољара Стреза отклониле су од Србије ратну погибељ.
У Никеји је 1219. Сава убедио васељенског цара Теодора Ласкариса и патријарха Манојла I Сарантена да његовој Српској православној цркви дају самосталност и самоуправу и да он буде хиротонисан за њеног првог архиепископа. По повратку у земљу, Свети Сава је седиште Српске архиепископије поставио у Жичу.
У састав Жичке архиепископије ушле су, од старих епископија из Охридске архиепископије, Рашка (са седиштем у Светим апостолима у Расу), Призренска (са седиштем у Богорици Љевишкој у Призрену) и Липљанска (са седиштем у Грачаници).
Сем Жичке епархије, која је седиште делила са Архиепископијом у манастиру Светог Спаса, Свети Сава је основао Зетску (са седиштем у манастиру Св. арханђела Михаила на Превлаци), Хумску (са седиштем у цркви Свете Богородице у Стону), Топличку (са седиштем у Светом Николи у Топлици), Будимљанску (са седиштем у Светом Ђорђу код данашњег Берана), Хвостанску (са седиштем у цркви Свете Богородице или Мале Студенице код Пећи), Дабарску (са седиштем у цркви Светог Николе код Прибоја) и Моравичку (са седиштем у цркви Светог Ахилија у Ариљу).
Успостављањем срских епархија, Свети Сава је дао чврсту и широку основу хришћанском просвећивању, утврдио снажну организациону основу народног карактера Српске цркве и поставио чврсте границе према Охридској архиепископији и према римокатоличком приморју.
Након што је у Никеји 1219. добио самосталност за Српску православну цркву и постао њен архиепископ, Сава је помогао и брату Стефану да добије краљевску круну и Србија постане краљевина. Сава је утицао на то да смена на срском престолу између његових синоваца Радослава и Владислава 1233. прође без већих потреса.
Велики државотворни значај има и Савино установљење владарског култа светог Симеона и култа светог Симона, којима је смањио ризик од сукоба цркве и државе. Према римокатолицима у Србији показивао је дипломатску толерантност.
У последњим годинама живота, на својим ходочасничким путовањима у Свету земљу, Сава је, у сусретима са патријарсима Јерусалима, Александрије и Антиохије, те египатским султаном, учвршћивао и ширио углед своје државе и цркве.

Житије Светог Саве у кратким цртама

- Растко Немањић је трећи син великог српског жупана Немање и његове супруге Ане, рођен око 1175. године у њиховом двору у Расу.
- Растко је од 1190. до 1192. године био управник Хума, са седиштем у Стону.
- Растко бежи на Свету Гору 1192. године. У руском манастиру Пантелејмону примио је постриг, а у манастиру Ватопеду се замонашио и добио монашко име Сава.
- 2. новембра 1197. на Свету Гору је дошао Савин отац Немања, који се 1196. замонашио и добио име Симеон.
- 1198. Сава је боравио у Цариграду и од византијског цара Алексија III Анђела добио дозволу да обнови Хиландар. Током године је обновио Хиландар и са Симеоном написао Оснивачку повељу манастира Хиландара.
- У лето 1199. Сава је отишао у другу посету цару Алексију III. Том приликом је од цара добио опустели манастир Зиг и жезло којим ће се, уместо цара, потврђивати изабрани игуман Хиландара.
- 1199. Сава је подигао Карејску испосницу, написао њен "уставац" и радио на превођењу типика манастира Богородице Евергетиде и његовом обликовању у Хиландарски типик.
- 1205. Сава је рукоположен у чин ђакона, па презвитера, а затим у Солуну у чин архимандрита.
- 1207. Сава је са моштима Светог Симеона дошао у Студеницу.
- Од око 1208. до 1217. Сава је завршавао писање Житија Светог Симеона и Службе Светом Симеону. Обликовао је Студенички типик и организовао осликавање Богородичине цркве у Студеници. Одлази у мисију код бугарског великаша Стреза. Са братом Стефаном започео је подизање манастира Жиче.
- 1219. Сава је у Никеји рукоположен за архиепископа аутономне и аутокефалне Српске цркве.
- 1221. са братом је организовао свенародни сабор у Жичи на коме је установио српске епископије и можда крунисао Стефана за краља.
- 24. септембра 1227. Сава је замонашио краља Стефана Првовенчаног непосредно пред његову смрт и дао му монашко име Симон, а Радослава, његовог сина и наследника, крунисао за краља.
-1229. Сава је први пут обишао светиње Свете земље. Сусрео се са јерусалимским патријархом, палестинским монасима и пустиножитељима и султаном Маликом ел Камилом, са којим се десетак година пре њега сусрео Фрања Асишки.
-1233/4. крунисао је Владислава, другог сина Стефана Првовенчаног, за краља и именовао Арсенија за свог наследника на архиепископском престолу.
-У пролеће 1234/5. кренуо је на друго путовање на Исток.
-13. (26.) јануара 1236. на повратку са ходочашћа, умро је у Трнову и сахрањен је у цркви Светих четрдесет мученика севастијских.
-У периоду између 1237. и 1241. мошти Светог Саве су пренесене из Трнова у Милешеву.
-Турци су на Велики петак 1594. мошти Светог Саве узели из манастира Милешеве, пренели у Београд и спалили их 27. априла те године.

одштампај чланак пошаљи чланак на email адресу

Наша FaceBook страница

Наше Twitter објаве