Православно Спортско Друштво Света Србија, Београд, Србија

Православно Спортско Друштво

tumane10У склопу свог педагошког приступа ПСУ ”Свети Срб и ја”, поред спортског води бригу и о духовном васпитању млађих нараштаја, те је на крају и ове спортске сезоне, организовала једно путовање за децу спортисте, како би на најлепши могући начин испратили сезону на измаку и припремили се за ону која долази у сусрет. Ове године је на позив братства манастира Тумане, а уз подршку Светосавског звонца - званичног гласила за СПЦ децу, реализовано једно од најлепших путовања до сада.

У раним јутарњим часовима, поред саме порте Храма Светог Саве, спремно своје путнике чекала су два аутобуса туристичке агенције ”Александриа травел”. Убрзо весела лица и дечија граја су испунила подножје испод Народне библиотеке, а тренери Свете Србије су пребројавали да ли су сви на броју како би караван могао да крене пут Дунава, манастира Тумане и тврђаве Голубац.

Весела дружина Свете Србије, је била спремна и према плану путовања кренула је на време ка одредишту. На самом почетку прочитане су молитве за срећан пут и деца су отпојала молитву Господњу; ”Оче наш”.

За време веома пријатне вожње, могла се чути и песма и по која шала, а све путнике су вође пута упознале укратко са циљем путовања као и историјатом и значајношћу саме светиње коју обилазе и места на Дунаву које је кроз векове било брана и утврда наше земље и поносних нам предака.

После неких скоро два сата вожње и блиског сусрета са местом где је Дунав најшири у свом току од Шварцвалда до Црног мора, а то је код Голупца (6,5 километара), караван се окренуо ка њедрима Хомоља и голубачких планина где се крај Туманске реке скрио духовни драгуљ манастир Тумане кога још у народу зову ”Острогом источне Србије”.

Долазак пред светињу где се молитва монашког братства готово никад не прекида пред ћивотима Светога Зосиме и Јакова, за све путнике Свете Србије, претворио се у један изузетан духовни моменат. Он је још био појачан и тиме што су уласком у порту манастира путници се сусрели управо са молитвом коју је читао један од монаха окупљеном народу, због чије бројности се ово све обављало испред храма.

Након прочитане молитве за здравље, сву децу у самоме храму по благослову настојатеља ове монашке обитељи архимандрита Димитрија, а своме послушању сачекао је најстарији од братије монах Зосима. Он је најпре одржао један прелеп час веронауке говоривши о животу светаца чији су се ћивоти са моштима налазили испред олтара и о самом манастиру који је иначе задужбина див-јунака Милоша Обилића.

Након тога, деца су могла да приђу светитељима и целивају. У савршеном реду и тишини поштујући типик манастира, преко стодину деце се помолило светитељима Божијим и у тишини полако напустила цркву.

У самој манастирској порти на за то одређеном месту спремљено је послужење, а убрзо деца су добила и прво послушање: паковање тамјана и брикета у мале кутијице, што су сви са радошћу прихватили и помогли братији која су то радила.

Манастр Тумане коме хрли на хиљаде верних са великом радошћу их дочекује, а ову групу малишана Свете Србије је братство манастира са посебном љубављу и пажњом угостило. Посебно за све њих спремљена је трпеза љубави (ручак) на којој је био и игуман Димитрије који је благословио децу.

Након ручка, под руководством планинарске секције Свете Србије, реализована је пешачка тура до испоснице Светога Зосиме, која се налази на 20 минута хода од манастира.

По повратку, деца су обишла манастирски зоо-врт, а на пространом паркингу они најспремнији органозовали су мини фудбалски и одбојкашки турнир.

Убрзо након тога. по плану путовања кренуло се ка тврђави Голубац. Захваљујући гостопримству директорке Друштва за развој туризма Тврђава ”Голубачки град”, Искре Максимовић, децу су дочекали водичи који су их у неколико група повели у обилазак велелепне грађевине.

Ова специјална тура потрајала је готово сат времена. Деца су задовољних лица напуштала овај прелепи простор оивичен широким Дунавом као морем и високим стенама које су се уздизале уз магистрални пут Голубац-Кладово који води даље ка румунској граници.

Пут ка Београду су сви провели у разговорима о управо виђеном и доживљеном.

МАНАСТИР ТУМАНЕ

Ма­на­стир Ту­ман на­ла­зи се на де­вет ки­ло­ме­та­ра уда­ље­но­сти од Го­луп­ца, у под­нож­ју го­лу­бач­ких пла­ни­на, окру­жен шу­мом, на ле­вој оба­ли Ту­ман­ске ре­ке, што са­мој све­ти­њи да­је по­себ­ну ле­по­ту. Пет ве­ко­ва на­кон пред­ста­вље­ња Пре­по­доб­ног Зо­си­ма, ја­сно је за­што је све­ти под­ви­жник иза­брао за свој уса­мље­ни и мо­ли­тве­ни жи­вот баш та­кво ме­сто, скри­ве­но од љу­ди и у пот­пу­но­сти по­год­но за мо­ли­тве­но ти­хо­ва­ње.

Ам­би­јен­тал­на ле­по­та са јед­не и ду­хов­ни мир са дру­ге стра­не, те при­су­ство све­ти­ња, ма­на­стир Ту­ман чи­ни вред­ним ка­ко у ду­хов­ном та­ко и кул­тур­но-исто­риј­ском сми­слу. Као рет­ко ко­ја све­ти­ња, овај бра­ни­чев­ски ма­на­стир оста­вља ди­ван ути­сак сва­ко­ме ко се у ње­му на­ђе, пле­не­ћи сво­јом ле­по­том и окру­же­њем у ко­ме се на­ла­зи, на­да­све бу­ду­ћи све­док ве­ре и тру­да јед­но­га на­ро­да, као и све­ти­о­ник за бу­ду­ће Бо­жи­је Цар­ство. У ње­му се на чу­де­сан на­чин про­жи­ма­ју па­ра­док­сал­не чи­ње­ни­це ве­ре, из бу­дућ­но­сти сат­ка­на исто­ри­јом из­ви­ре са­да­шњост, у цен­тру све­га има­ју­ћи чо­ве­ка и ње­гов од­нос са Твор­цем.

Ка­ко је из­гле­да­ла цр­ква и ком­плекс ма­на­сти­ра Ту­ма­на при сво­ме на­стан­ку ни­је мо­гу­ће утвр­ди­ти. Зна се да је кроз чи­тав сред­њи век и тур­ско роп­ство ма­на­стир но­сио бре­ме стра­да­ња са сво­јим на­ро­дом, би­вао је пљач­кан, ру­шен и па­љен, али је као и на­род увек об­на­вљан јер је ње­гов ду­хов­ни зна­чај у том раз­до­бљу био не­са­гле­ди­во ве­ли­ки. Са јед­не стра­не под­се­ћао је стра­дал­не на слав­ну про­шлост на­ро­да, Цр­кве и др­жа­ве, а са дру­ге, ва­жни­је и ја­че, опре­де­љи­вао је на­род за обе­ћа­но Цар­ство Бо­жи­је и све­до­чио бла­го­вер­ним хри­шћа­ни­ма о ње­му, би­ва­ју­ћи та­ко не­раз­ру­шив ба­сти­он ве­ре.

Ма­на­стир се у тур­ским по­пи­си­ма пр­ви пут по­ми­ње 1572–1573. го­ди­не, а по­том у вре­ме сул­та­на Му­ра­та III (XVI век) у кон­тек­сту да­жби­на ко­је је имао пре­ма тур­ском сул­та­ну, уз шта се на­во­ди и да су та­да у ма­на­сти­ру жи­ве­ла два мо­на­ха.

У Туману су се пред Прву велику сеобу Срба (1690. Година) у жељу да подунавске Србе подигну на устанак против Турака, састали патријарх Арсеније III Чарнојевић и гроф Ђорђе Бранковић.

Ег­зарх Мак­сим (Рат­ко­вић), иза­сла­ник Ми­тро­по­ли­та бе­о­град­ског, по­се­тио је у пр­вој по­ло­ви­ни XVI­II ве­ка бра­ни­чев­ске ма­на­сти­ре, по на­ло­гу сво­јих цр­кве­них вла­сти, ка­ко би опи­сао и тач­но ви­део окол­но­сти и усло­ве у ко­ји­ма се на­ла­зе, као и број­но ста­ње мо­на­штва и њи­хов жи­вот. У свом из­ве­шта­ју до­та­као се и ма­на­сти­ра Ту­ма­на, за чи­ју цр­кву је на­вео да је би­ла по­кри­ве­на цре­пом, што је за он­да­шње усло­ве би­ла рет­кост. Цр­ква ко­ју је ви­део Ег­зарх Мак­сим је­сте пр­во­бит­на ма­на­стир­ска цр­ква и она је по­сто­ја­ла све до по­сле Ко­чи­не кра­ји­не ка­да су је из осве­те Тур­ци спа­ли­ли. Чим су се ука­за­ле мо­гућ­но­сти на­род је спа­ље­ни ма­на­стир об­но­вио ве­ли­ким за­ла­га­њем оберк­не­за Па­вла Бог­да­но­ви­ћа у до­ба кне­за Ми­ло­ша, ка­да су об­но­вље­ни и окол­ни ма­на­сти­ри Ним­ник, Ру­ку­ми­ја и За­о­ва.

Оби­ла­зе­ћи по на­ло­гу кне­за Ми­ло­ша Ср­би­ју, кра­је­ве, ме­ста, ма­на­сти­ре и зна­ме­ни­то­сти, Јо­а­ким Ву­јић бе­ле­жи да је ту­ман­ска об­но­вље­на цр­ква ма­ла раз­ме­ром, уре­ђе­на по хри­шћан­ском бо­го­слу­жбе­ном по­рет­ку и да је де­лом жи­во­пи­са­на.

Цр­ква из Mилошевог вре­ме­на по­сто­ја­ла је у ма­на­сти­ру све до 1910. го­ди­не, ка­да је ми­ни­ра­на и због ве­ли­ких на­пр­сну­ћа по на­ред­би вла­сти до те­ме­ља сру­ше­на. То­ком на­ред­них че­тр­на­ест го­ди­на ма­на­стир Ту­ман био је без цр­кве јер су об­но­ву по­ру­ше­не спре­ча­ва­ле мно­ге окол­но­сти, а ме­ђу њи­ма по­себ­но свет­ски рат, ко­ји се тих го­ди­на во­дио и у ко­ме је Ср­би­ја ак­тив­но уче­ство­ва­ла. Са­да­шња цр­ква по­диг­ну­та је и осве­ће­на 1924. го­ди­не.

Испосница Светог Зосиме

На удаљености од око 1 км од манастира Тумама, дубоко у густој и древној шуми, налази се на далеко чувена испосница Светог зосима. У стени која доминира читавим крајем налазе се две печине, повезане уским пролазом. У једној од њих живео је, док се у другој молио преподобни На удаљености од око 1 км од манастира Тумама, дубоко у густој и древној шуми, налази се на далеко чувена испосница Светог зосима. У стени која доминира читавим крајем налазе се две печине, повезане уским пролазом. У једној од њих живео је, док се у другој молио преподобни осим. Данас је на месту молитвене келије Светога уређена капела. У пећинама је сачуван накит и оне су готово недирнуте људском руком.Покрај испоснице налази се чудотворни извор, а иза њега прелеп шумски водопад. Последњи становник овог светог места био је схи-синђел Пахомије, које је мученички пострадао 1965. Године и сахрањен је на монашком гробљу манастира Тумана.

У цркви манастира Тумана чувају се мошти двојице светитеља. Преподобног Зосима Синаита и Преподобниг Јакова Новог. Оне почивају у десној и левој ниши у наосу храма. Положене су у два изузетно лепа дуборезна кивота.

ТВРЂАВА ГОЛУБАЧКИ ГРАД

Чувар Ђердапског теснаца

Голубачка тврђава подигнута је на самом улазу у Ђердапску клисуру, на месту где Дунав најшири у свом току прелази у теснац Карпатских планина. Тврђава је представљала важно средњовековно војно погранично утврђење, плански грађено због војно-стратегијског значаја места. Одавде се лако могао контролисати сав копнени и водени пут који је повезивао исток и запад, а стрме и неприступачне Риданске литице, на којима је изграђена Тврђава, и сама река, били су јој природна заштита. Због оваквог положаја, током XИВ и XВ века, пограничне силе, Угарска и Србија, а потом и Отоманска империја, бориле су се да освоје Голубачку тврђаву јер су тиме стицали контролу и моћ над државном границом.

Голубије име

Први пут у историјским изворима Голубачка тврђава се помиње 1335. године као утврђење са угарском војном посадом. Иако је основана пре поменуте године, не зна се ко ју је и када тачно подигао. Њено име на средњовековним картама исписано је на различитим језицима: Галамбас, Галамбоцз, Цоломбазо, Цолумбаз, Цолумбарум, Тауберсбург, Таwбенстеин, Перистерин, Гиwердзинлик… и у сваком основу чини реч -голуб. Мистерију имена објашњавају средњовековне легенде, а једна од најпознатијих говори о османском заповеднику града који се заљубио у лепу мештанку Голубану. Одбијајући да уђе у његов харем, Голубана је кажњена тако што је окована за стену да би се покајала. Њено одбијање покорности турском команданту одвело ју је у смрт. По њој, Тврђава је добила име Голубац, а стена, која и данас вири из Дунава, носи име ”Баба-кај” ( тур.” покај се”).

Тврђава данас

Током тридесетих година 20. века кроз Тврђаву је пробијен магистрални пут којим су оштећене обе капије утврђења. Тек 70-их година истог века утврђење је ушло у сферу интересовања наших истраживача, што је било подстакнуто изградњом хидроелектране ,,Ђердап И”. Истраживачки радови вршени су у више наврата, а изведени су и конзерваторско рестаураторски радови под надзором Републичког завода за заштиту споменика културе.

Голубачка Тврђава, као културно добро од изузетног значаја, припада и Резервату природе Тврђава Голубачки град, простору који представља улаз Ђердапску клисуру и уједно улазни пункт у Национални парк Ђердап. Република Србија је овај простор 2011. године прогласила Туриситичким простором „Тврђава Голубачки град“ који је, захваљујући Пројекту „Ревитализација Голубачке тврђаве“ финансираном из ИПА Фондова за 2011. и 2016. годину, инфраструктурно опремљен, док је сама Тврђава реконструисана.

Фотографије

одштампај чланак пошаљи чланак на email адресу

Наша FaceBook страница

Наше Twitter објаве