Летњи омладински камп

У јулу месецу, у организацији Центра за живот и подшку Православног спортског друштва ”Свети Срб и ја”, а са благословом Његове Светости Патријарха српског Иринеја, одржан је од 13. до 21. јула, летњи камп под називом: ”Сабор православне омладине Дивљана 2019” (за младе од 15 до 25 година) .

Пролазећи искуствено кроз програм кампа ”Стопама наших предака” који се одржава на острву Крф од 2012. године ПСУСС је то знање поделио на овом омладинском кампу и Центру за живот дао активну подршку на самој премијери овог окупљања младих. Препознајући значај рада с децом и младима, као и велику потребу за оваквим дешавањима у нашој земљи на којима би се окупљала деца из православних, верујућих породица, сви укључени у реализацију овог кампа као што су: Епархија нишка на челу са Његовим Преосвештенством епископом Арсенијем, братство манастира Дивљана и игуман, отац Серафим, Верско добротворно старатељство АЕМ-а, давајући своју подршку, омогућили су да се на обронцима Суве планине у предивном крајолику Србије у чијим недрима је духовни бисер манастир Дивљана угости младост српског рода, која је посвећена горе наведеним вредностима.

Домаћин омладинског кампа, манастир Дивљана, смештен у прелепој природи, што Сува планина несумњиво пружа, са постојећом инфраструктуром спортских терена у непосредној близини, била је идеална локација, а братство манастирско и само посвећено издаваштву публикација за децу и младе, као и раду са младима били су одлични чиниоци окоснице самог програма кампа. Деца полазници, су могли да науче између осталог и нове животне вештине боравка у природи, подизање шатора и логоровање, оријентацију у простору, примена прве помоћи у случају повреда и епи напада, мешење и печење домаћег хлеба, разне радионице из креативних уметничких дисциплина, присуство на богослужењима и рад са монасима у целодневним послушањима, итд.

Као стручни консултатни на кампу су учествовали Димитрије Стикић, председник и Владимир Радовић, генерални секретар ПСУСС.

Манастир Дивљана посвећен Светом Димитрију Солунском

Налази се у подножју југоисточног дела Суве планине, подно Дивне Горице чије се шумовите падине спуштају до манастирских ливада, на 450 метара надморске висине, одакле се пружа јединствен поглед на Сврљишке планине и Шљивовички врх, шест километара југозападно од Беле Паланке, недалеко од античког пута за Скопље и Солун, између древних села Дивљане и Мокре, опкољен шумом и обдарен осталим природним лепотама. Посматран из даљине, нарочито лети, представља праву ваздушну бању.

“Каква промена! И како срећна!

Дотад непроходне и крваве планине

сада штите разбојнике,

који посташе монаси питомци мира.

Где је био обичај зверова – данас је тамо дух анђела;

Заклања се праведник у пећини – где је био разбојник.”

САRМЕN XXVII

Ови стихови Св.Павлина Нолског из Поема написаних 398.г. посвећени су његовом пријатељу и узору Св.Никити Ремезијанском који је, по свему судећи, први устројитељ монашких обитељи на овом простору којег су у то доба називали и “САТЕNА МUNDI” тј. Вериге света и који се у прво време односи на област Старе планине и Суве планине, да би се касније проширио на цео Балкан.

Св.Никита (Нићета) рођен је у Ремесиани 338. у којој је око 370 рукоположен за епископа и борећи се против аријанства и паганских култова излаже најправославније учење о икономији спасења, Св.Тројици и тајни оваплоћења божанске личности и девствености , пропутовавши скоро цело Средоземље делајући попут апостола у име Господа, живом речју и кроз своја дела којима је печат божанствена химна Тебе Бога Хвалимо (ТЕ DEUM LAUDEAMUS) и преносећи православље на Запад свезује га са Истоком, чвсто се држећи Св.Писма, никејског учења и одлука саборских.

Након сусрета са Св.царем Теодосијем Великим у Солуну , 379. Православље буде проглашено за државну веру а Св.Никита на простору данашњег манастира Дивљана подиже храм Св.вел.мч. Димитрију и устројава монашко братство. На Сабору у Ниму 394. примљен је Символ Вере за целу Галију, који је он око 375. уобличио и био утврђен у целом Илирику. Св.Никита Ремезијански упокојио се 22.јуна 420. (по јулијанском календару) у свом родном и епископском месту.

Обнова манастира Светог великомученика ДИМИТРИЈА Мироточивог-Чудотворца у Дивљани почиње око 880-те, а повеља цара Василија II из 1019 потврђује га као центар обновљеног црквеног живота у средњем Понишављу који се у доба Светих Немањића помиње као место у коме је боравио Св.Сава Србски а касније као задужбину Мрњавчевића са великим поседом украј средњевековног србског града Извори (Ремезијана- Бела Паланка)

За време турске владавине манастир су до темеља рушили и са великим мукама опет обнављали. Најстарији помен о манастиру забележио је 1578.године путописац Стефан Герлах који помиње да је у манастиру било пет монаха који су служили свете литургије. Касније о овом манастиру, метоху чувене царске лавре Св.Димитрија у Солуну, пише и Феликс Канец.

Године 1862. у манастир је дошао протосинђел Агатангел, пореклом Грк. Без обзира на Турке који су ометали, продужио је са радовима. Искрчио је њиве, ливаде, засадио је винограде, купио воденицу и снабдео манастир са свим потребама. Поред трошног конака 1874. саградио је нови и започео изградњу нове цркве око старе. Али баш пред ослобођење Турци запалише ћелије и много тога изгори заједно са два рукописна пергамента чувана у библиотеци. Протосинђел Агатангел не клону духом и поново подиже ћелије (које су до скора постојале). По ослобођењу Паланке од Турака 1878. године Агатангел је повео акцију за обновљење манастира. У зидању нове цркве, сем Дивљане, Мокре и других околних села, узели су учешће и грађани Беле Паланке. Марта 1878.освећен је

темељ новом храму, који по размери према старом темељу представља колосалну грађевину, тако да је темељ старе цркве остао у средини ове нове.

Протосинђел Агатангел није дочекао да види окончано дело својих руку. Једне ноћи нападоше разбојници, убише га, а сав новац однесоше.

Тако је нова црква, уз силне материјалне тешкоће и после многих молби министарству грађевина да се дозволи завршетак радова, завршен и освећена 1902.године, а малтерисање 1908.године. Из старе цркве у нову пренете су четири иконе: икона Господа нашега Исуса Христа и икона Пресвете Богородице које су са краја XIV века, икона Светог Димитрија из XIII и икона Светог Јована Крститеља из XII века. За време изградње цркве пуно је вођено рачуна о њеној акустичности, тако да она спада у ред најакустичнијих у Србији, а можда и на Балкану.

За време окупације 1915-16. Бугари су манастир знатно оштетили и опљачкали, а доведен је у ред после ослобођења. Од тог периода, па све до 1935-36.године манаситр је био пун руских монаха и монахиња који су побегли из Русије због терора нове, атеистичке власти. Иконописали су и фрескописали манастир а молитвено и материјално га још више оживели.

После другог светског рата у манастиру је постојало дечије обданиште у коме је живело више десетине деце без родитеља (погинулих у рату) и које су сестре васпитавале у православном духу. Многи од њих редовно долазе и сарађују са манастиром.

У склопу манастира, осим цркве Св.Димитрија, постоји и зимска црква посвећена Св.преподобноим Серафиму Саровском, која се налази изнад главне цркве, а двадесетак метара југоисточно од ње налази се нова звонара коју је на Петровдан осветио Владика Нишки, господин Иринеј. Године 2010-2011. је сазидана и освећена (од стране патријарха србскога Иринеја) нова зимска црква у склопу новог конака.

Подели ово:

Слични постови