Eпитаф у част једног од најбољих фудбалера свих времена, Дијега Арманда Марадоне

Радоснотужном

Ако си дошао овдје да плачеш и тугујеш,

загрлићу те и утјешити као ближњега свога.

Ако си застао да се помолиш или затражиш штогод,

помолићемо се усрдно скупа и даћу ти све што имам.

Ако си дошао да бисмо причали о фудбалу,

причаћемо о животу.

Ако те интересује умјетност или наука,

онда ћемо говорити о дриблингу или волеју.

Ако си волио мајку која с тобом одавно није,

научићу те да мајка никада не умире.

Ако су те људи уздизали и славили,

не заборави да им узвратиш добротом.

Ако су те поругом дочекивали,

опрости им, и не бави се туђом срамотом.

Ако си плашљив, кажи ми.

јер плашити се људски је сасвим.

Ако би желио храбар да будеш,

упамти, твој пут ће бити налик Исусовом.

Ако те интересује како ми је сада,

осмјехнућу се.

Ако би да знаш како ми је у животу било,

заплакаћу.

Ако те одиста мучи питање ко сам ја,

загледај се у моје очи и лице, и сазнаћеш.

На свакој мојој слици

радосно је лице и тужне су очи моје.

Сиђи у дубине и отисни се у

Срце своје.

Јер у њему се одвија утакмица

Живота.

И шта год буде с тобом на крају,

биће добро и не стиди се тога.

Владика Григорије

Укратко о Дијегу

Рођен је 30. октобра 1960. у Ланусу, у Буенос Ајресу, а умро је од последица срчаног удара 25. Новембра 2020. године у месту Тигре у Аргентини.

Поделио је титулу најбољег фудбалера 20. века с бразилским фудбалером Пелеом.

“Ел пибе де оро”, односно “Златни дечак”, добио је тај надимак још као клинац. Нарастао је до скромних 165 центиметара висине, скромних за фудбал, али не и за мајсторије. А још као дечак, нижег раста од вршњака, због ниског тежишта а нестварног талента радио је шта је хтео на позицији офанзивног везисте, некада и као други нападач.

Поникао је у у сиротињском насељу на ободу Бунес Ајерса. Родитељи су га добили као првог сина после четири ћерке, касније су се родила и два његова млађа брата. Играјући за локални клуб Црвена звезда (“Estrella Roja”) “) приметили су га као осмогодишњака скаути из Аргентинос јуниорса. Довели га и – нису се никада покајали.

Већ са 12 година публика је долазила на стадионе да би гледала његове чаролије када би играли сениори Аргентинос јуниорса, јер је баш на полувременима утакмица он забављао навијаче мајсторијама с лоптом. Није прошло дуго, а забављао их је пре и после тог 15-минутног предаха: добио је шансу у првом тиму и пре свог 16. рођендана.

А само што је ушао на терен, пробацио је лопту кроз ноге Хуана Доминга Кабрере из Таљереса, због чега је стално говорио: “Тог дана (20. октобра 1976.), осетио сам да држим небо у рукама”. С тим небом у рукама, две седмице после 16. рођендана дао је први првенствени гол, против Сан Лоренца.

Пет година је играо за Аргентинос јуниорс, за који је дао 115 погодака на 167 наступа, а онда је, прешао у Бока Јуниорс. Звала га је и Ривер Плата, али – одувек је сањао да игра за Боку. На дебију је то и показао, дао је два гола у тријумфу над Таљересом. Када је на ред дошао највећи дерби аргентинског фудбала, опет је заблистао: у тријумфу од 3:0 био је стрелац, и то прошавши поред Тарантинија и Фиљола.

После Мундијала 1982. Дијего Армандо Марадона прешао је у Барселону за тада светски рекорд када се о трансферима ради – био је то прелазак вредан 7,6 милиона долара. Међутим, повреде су га омеле да пружи баш све што је могао, па је клуб, после 38 голова на 58 утакмица, напустио и отишао је 1984. у Наполи.

А тамо – бајка. Дочекало га је 75.000 навијача на стадиону Сан Паоло.

У сезони 1986/1987, у коју је закорачио као шампион планете са Аргентином (услед нестварних партија на Мундијалу укључујући и гол века у мечу са Енглеском), постао је и првак Италије. Прва таква титула у историји Наполија. До истог трофеја је одвео клуб подно Везува и на лето 1990. Наставља даље 1992. Године у Севиљи у којој је провео годину дана, а онда каријеру почео да приводи крају у аргентинском Њујелсу и, коначно, Боки за коју је одиграо две последње сезоне.

У међувремену је играо и на још два Мундијала – 1990. је промашио пенал против Југославије у четвртфиналу, али је његова Аргентина ипак прошла даље, но у финалу јој је титулу преузела Западна Немачка, да би 1994. Окончао репрезентативну каријеру. Радио је после играчке каријере и као стручно ТВ лице, био и тренер у више наврата, укључујући и селекторску улогу у домовини, а последњи меч одиграо је 1. септембра 2014. и то ревијални “Сусрет за мир” у Риму, где је наместио гол Роберту Бађу, који је, попут великог Дијега – тада такође носио десетку на дресу.

Спортска признања кроз каријеру:

– Најбољи стрелац Прве лиге Аргентине: 1978., Метрополитано, 1979. Метрополитано, 1979. Насионал, 1980. Метрополитано, 1980. Насионал.

– Златна лопта Светско првенство до 20 година: 1979.

– Сребрна копачка Светско првенство до 20 година: 1979.

– Награда Најбољи фудбалер Аргентине: 1979, 1980, 1981, 1986.

– Награда најбољи фудбалер у Јужној Америци: 1979, 1980.

– Награда Олимпија де Оро: 1979, 1986.

– Награда за најбољег фудбалера у Серији А: 1985.

– Награда Уницефов најбољи фудбалер године у Европи: 1989/90.

– Златна лопта: Светско првенство 1986.

– Сребрна копачка: 1986.

– Најбољи асистент Светског првенства: 1986.

– Најбољи тим на Светском првенству: 1986, 1990. Онзе д’Ор: 1986, 1987.

– Шампион шампиона од стране листа Л’Екип: 1986.

– Међународна награда за спортисту године Јунајтед Преса: 1986

– Најбољи фудбалер године од стране часописа World Soccer (Светски фудбал): 1986.

– Најбољи стрелац Серије А: 1987/88.

– Најбољи стрелац Купа Италије: 1987/88.

– Бронзана лопта: 1990.

– Најбољи тим Светског првенства свих времена: 1994.

– Најбољи тим Јужне Америке: 1995.

– Балон д’Ор за заслуге у фудбалу (Франс фудбал): 1995.

– Уврштен у Светски тим 20. века: 1998.

– Најбољи фудбалер 20. века по часопису World Soccer: (#2) 1999.

– Аргентински спортиста века од стране спортских новинара: 1999.

– Марка легенда, додељује шпански спортски лист Марка: 1999.

– Број 10 повукао из употребе ФК Наполи као признање за његов допринос клубу: број је повучен 2000. године

– ФИФА играч века: 2000.

– Гол века (за његов други погодак против Енглеске 1986. у четвртфиналу ФИФА Светског купа): 2002.

– ФИФА Дрим тим на Светским првенствима: 2002.

– Златно стопало: 2003, као фудбалска легенда

– ФИФА 100: 2004.

– Признање за животно дело Доминго Фаустино Сармиенто од стране аргентинског Сената: 2005

– Најбољи фудбалер у историји Светских првенстава: Бр. 1, од стране часописа Тајмс, 2010.

– Најбољи спортиста у историји: Бр. 1, од стране листа Коријере дело Спорт, 2012.

– Глоб Сокер награда за играчку каријеру: 2012.

– Најбољи тим свих времена од стране часописа World Soccer: 2013.

– Најбољи фудбалер свих времена: Бр. 1 од стране часописа FourFourTwo, 2017.

– Најбољи фудбалер у историји Светских првенстава: Бр. 1. од стране часописа FourFourTwo, 2018.

– Најбољи стрелац ФК Наполи свих времена (1991–2017)

– Италијанска фудбалска кућа славних: 2014.

– Најбољи тим свих времена од стране фудбалског савеза Аргентине: 2015.

– Л’Екипових топ 50 фудбалера Јужне Америке

– Легенда ИФФХС (Међународна федерација за фудбалску историју и статистику)