ЖИТИЈЕ (живот) СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА, патријарха Цариградског

Живот Јована Златоуста је живот једног Христовог пророка и апостола, живот подвижника и мученика, јер је Златоуст био, по речима о. Јустина Поповића, „живо ходеће Јеванђеље”. Ретко је који међу Оцима Цркве живео и доживео тако крстоносан пут истинског Христовог следбеника као што је то био Јован Златоуст.

Златоуст се родио у Антиохији око 350. године од оца Секунда, официра у римској војсци у Сирији, и побожне мајке Антусе. Кратко време по рођењу остао је без оца, а двадесетогодишња Антуса није се хтела поново удавати, него се посветила одгоју и васпитању сина Јована. Златоуст је стекао ванредно добро образовање, и у дому и по школама Антиохије. Учио је философију код философа Андрагатија, а реторику код познатог јелинског ритора Ливанија, који се био поново настанио у свом родном граду Антиохији. Златоуст је толико добро напредовао у реторици да није без основе прича да је Ливаније рекао да би га једино Јован могао наследити — „само да нам га нису хришћани преотели”. По сведочењу Паладија, епископа Еленополтског, биографа Златоустовог (биографију му написао у виду дијалога још 408. године), Ливаније се са дивљењем изражавао и о честитости мајке Златоустове, која је свакако оставила печат своје душе и врлине и на младог Јована. Паладије, међутим, додаје да је Златоуст, негде у својој 18. години, напустио „јелинску реторику и вербалистику” и предао се изучавању божанске науке, то јест изучавању Светога Писма и хришћанског богословља (Паладије, Живот, гл. 5).

И заиста, Златоуст је врло рано ступио у антиохијску монашку школу коју је волио Диодор, каснији епископ Тарсијски. Код њега је Златоуст изучавао Свето Писмо, живећи истовремено по Светоме Писму, као што је то и сам Диодор чинио. Млади Јован се спремао да напусти дом и оде у монаштво, код монаха који су живели у близини Антиохије, али га је спречило преклињање мајчино. Иначе, он је већ и у кући живео строго монашки и подвижнички. Златоуст се у Антиохији врло млад приближио Св. Мелетију, епископу Антиохијском, и овај га је увео у црквену службу произвевши га за чтеца. По смрти своје мајке, негде око 371/2. године, Златоуст напушта свет и одлази у монаштво, где код једног пустињака проведе 4 године, а затим још 2 године у подвижничком молитвеном усамљеништву. Како вели Паладије, Златоуст се ту предао крајње строгим подвизима, па је, како је био слабе телесне конструкције, доста брзо изгубио здравље, те се после шест година подвига морао вратити у град. Још за време свог монаховања Златоуст је почео да пише своје прве списе, намењене углавном својим пријатељима монасима, а сачуване и до данас. Из овога доба монашког подвига у манастиру и пустињи Златоусту су остале лепе успомене и он је и касније, као велики проповедник у Антиохији, хвалио монашки живот свима хришћанима и говорио да би желео да сви оду у манастире, или тачније, додавао је, да и монаси сиђу са гора у град те да се цео град претвори у један велики манастир. Сам подвижник, он је наглашавао да хришћански живот треба да је

подвижнички живот и да између монаха и[214] обичних верника нема у погледу подвига никакве разлике, једина је разлика у девствености и у браку.

По повратку у Антиохију рукоположен је за ђакона од Св. Мелетија Антиохијског, 381. године, после чега је Св. Мелетије отишао на II Васељенски Сабор у Цариград, где је и преминуо. Наследник Мелетијев Флавијан рукоположио је Златоуста за свештеника 386. године и поверио му дужност да проповеда по свим великим црквама у граду. По сведочењу Златоуста, Антиохија је у његово време имала око 200.000 становника (а са робовима свакако и далеко више), али није сва била покрштена. У Антиохији је уз то било и доста јеретика: аријанаца, аномејаца, аполинаријеваца и других. Постојао је и раскол међу самим хришћанима, познати Павлинов раскол, који ће у Антиохији исчезнути тек крајем 4. века. Црква је у Антиохији и иначе имала велику мисионарску и добротворну делатност, а сада је Златоуст све то још удвостручио.

Почео је да проповеда и тумачи Јеванђеље народу онако како то нико пре њега није чинио и окупљао је у храмове велико монаштво народа. За ово време, од 386. до 397. године, одржао је највећи број својих проповеди и протумачио највећи део Светога Писма. Из овог антиохијског периода потичу његове егзегетске беседе наЈеванђеље Матејево и Јованово, на Посланице Коринћанима, Римљанима, Галатима и Ефесцима, а онда и на књигу Постања и друге многобројне и разноврсне беседе. Овде је изговорио и беседе против Јудеја, против многобожаца, против јеретика аномејаца. Посебно из овог времена треба поменути његове беседе О статуама, 21, изговорене 387. године, после народног гневног разбијања царских споменика и статуа у граду. Антиохији је због тога запретила царска освета, па је епископ Флавијан кренуо у Цариград да посредује код цара Теодосија I, а Златоуст је у то време остао са народом и свакодневно га тешио и поучавао. У овим беседама као ретко где показала се сва пастирска љубав и мудрост Златоустова.

Златоуст је у Антиохији организовао и добротворну делатност Цркве. У то време Антиохијска Црква је збрињавала и хранила око 3.000 сиротиње, удовица и потребитих. Златоуст се одушевљавао тим послом и обећавао да ће у Антиохији оживети првохришћански начин живота црквене заједнице. Ту пастирску и социјалну делатност је наставио и у Цариграду, али су га тамо очекивале друге тешкоће. Период антиохијског живота и рада Златоустовог донео му је такву славу да ће он ускоро бити позван на архиепископску катедру у престоном Цариграду.

По смрти Св. Нектарија у Цариграду, 397. године, Александријски архиепископ Теофило спремао се да тамо постави свога кандидата Исидора, но саветник и секретар цара Аркадија Евтропије утиче на цара да се у престоницу доведе чувени антиохијски проповедник Јован, што цар и учини. Преко воље Златоустове, он буде доведен у Константинов град и 15. децембра 397. буде хиротонисан за епископа, а на хиротонији је учествовао и Теофило Антиохијски. Затим је Златоуст свечано устоличен као патријарх Цариградски (26. фебруара 398. г) и одмах почео са својим пастирским апостолским радом.[215]

Златоуст је био човек запаљен огњем благодатне ревности и љубави. У једној од својих проповеди он је рекао: „Довољан је само један човек, распаљен огњем божанске ревности, да читав један народ преобрази”. То је био отприлике и његов лични „програм рада” у престоници. Он је и овде настојао да обнови и препороди читав град, и клир и народ. Међутим, одмах је наишао на отпор и реакције.

Као јеванђелски благовесник и пророк није могао да мирно гледа раширени неморал и лицемерје, међу престоничким клиром, на двору, у народу. Почео је са својим проповедима, свакодневним поукама, саветима, критикама, осудама. По речима о. Георгија Флоровског, био је то „јеванђелски суд над савременошћу” и „суровост проповедника љубави”. Златоуст је заиста говорио са влашћу, али је то била власт вере и убеђености, у крајњој линији власт љубави. Љубав јеванђелска, међутим, истовремено и суди, суди да би спасавала од зла; то је крсна љубав, не сентименталност. Златоуст се није могао уклопити у неискрену помпезност и притворну љубазност. Иако је био ретко танане душе, истински смирен и смиреноуман, човек и пастир ретко човекољубивог срца, он је брзо наишао на грубости, бруталне отпоре, на отворено непријатељство, и тиме је отпочео његов пастирски и апостолски крст страдања у престоници.

И у Цариграду је он наставио са мисионарским и добротворним радом у Цркви. Отварао је болнице, сиротишта, прихватилишта и хранилишта за гладне. Лично и црквено заузимао се за прогоњене и онеправдоване, спречавао отмице, злостављања невиних, неправедна суђења. Око себе је имао сјајну групу ученика и ученица, који су му били десна рука у свим пословима. У његове ученике спадали су: Јован Касијан, Прокло (потоњи патријарх), ђакониса Олимпијада и бројни други.

У спољној мисији Цркве Златоуст је организовао проповедање и ширење Јеванђеља међу Готима, у Скитији, у Келтској земљи, у Персији и Феникији, као што о томе сведоче Теодорит (ЦИ, 5, 28, 30 и 31), Свети Фотије (Библ. 96) и сам Златоуст (Писмо 14, 5). У самом Цариграду Златоуст је Готима, којих је било доста у византијској служби и војсци, дао посебан храм и благословио служење на њиховом језику, а и сам је често тај храм посећивао и проповедао Готима са очинском љубављу. Био је то човек апостолског духа и ширине и није случајно да је од свих апостола највише волео Апостола Павла. Павлу је био сличан не само по малом узрасту (био је ниског раста као и Св. Атанасије), него и по љубави за Јеванђеље Христово, по састрадалности за спасење људи, за изграђивање Цркве као Тела Христовог и, на крају, по личном одстрадавању свега што је проповедао и учио.

Из овог цариградског периода потичу Златоустове омилије на Дела Апостолска, на многе Павлове Посланице (Флб. Колош. Солуњ. Јевр.) и низ других беседа на Свето Писмо и на остале теме.

Златоуст је у Цариграду преорганизовао и богослужбени црквени живот. Зато се са разлогом Света Литургија везује за његово име. Цариград је већ са Григоријем Богословом имао богат литургијски живот. У њега су унете палестинско-сиријске традиције, про[216]нете највероватније кроз кападокијску праксу, коју је Григорије донео, са собом и у Цариград. Тако је онда Василијева Литургија прерасла постепено у Златоустову.

Златоуст је у престоници завео и свеноћна бденија, литије и друге богослужбене обичаје. У сваком случају Цариградска патријаршија у византијско време, а и до данас, с правом сматра да свој црквено-богослужбени сјај и славу дугује највише Јовану Златоусту. (На горњем месту патријаршијске саборне цркве у Константинопољу и до данас стоји икона Светог Златоуста).

Златоуст није дуго остао миран у Цариграду. Врло брзо су се згруписали његови непријатељи и почела је хајка против њега. Особито је то дошло после пада Евтропијевог (око 399. г.) и преласка власти практично у руке царице Евдоксије. Од епископа вође кампање и борбе противу Златоуста били су: Северијан Гавалски, Акакије Веријски и Антиох Птолемаидски, а придружио им се и Теофило Александријски (који је затим увукао и Св. Епифанија, али се овај брзо повукао). Златоуст је изазвао реакције ових, и неких других епископа, још и тиме што је приликом обиласка извесних покрајина у Малој Азији дошао у Ефес и тамо на сабору рашчинио 6 епископа (401. године), због канонских и моралних преступа. Било је то доба ширења утицаја Цариградског престола, његових све чешћих интервенција изван своје уже управе, што је започето 3. правилом II Васељенског Сабора и канонски признато и потврђено Халкидонским Сабором (17. и 28. правилом).

Са Теофилом Златоуст је дошао у сукоб око прогнаних монаха из Египта, на челу којих су била тзв. „Дугачка браћа”, које је Теофило био прогнао као оригенисте иако је међу њима било и невиних људи. Они су дошли у престоницу да траже заштиту, и Златоуст их је примио и саслушао, али је пријем у црквено општење одложио док се њихова ствар не испита. Цар Аркадије позвао је тада Теофила у Цариград да објасни свој поступак, али је Теофило са доласком у престоницу, уместо оптуженога, постао тужитељ. Он је са собом довео око 30 епископа, у Цариграду су му се придружили још седморица других, и он, подржан од царице Евдоксије, која је већ поодавно била љута на Златоуста због његових критика и пастирских интервенција, приреди Златоусту суђење на познатом сабору „под храстом”, у предграђу Халкидона, 403. године. Свети Фотије је сачувао акт тога сабора под храстом (Библиотека, 59), из којег се виде свих 29 тачака оптужнице противу Златоуста, што је све било мањевише исхитрено и наклеветано, намерно изврнут или погрешно протумачен неки његов поступак или понашање.

Златоуст није признао законитост овог „саборчића” и, окружен приличним бројем својих епископа и верних клирика (јер било их је и неверних, који су сведочили против свога првојерарха), није хтео да се одазове позиву и да се јави на суд. Сабор „под храстом” осуди га и он буде прогнан у Витинију. Паладије Хеленупољски, у ЖивотуЗлатоустовом, најцрњим бојама слика Теофила Александријског, што свакако не одговара истини (и сам Паладије је био под ударом Теофиловим, па је његова пристрасност извор његове необјективности). Чињеница је, међутим, да је Теофилу било криво што је Златоуст уопште дошао у Цариград и што његова катедра губи свој престиж пред Цариградском, па и ту треба тражити један од разлога његовог оваквог односа према Златоусту. Било како било, Златоуст је мирно пошао у прогонство, али већ следећег дана десио се земљотрес у Цариграду и народни револт је принудио царицу Евдоксију да опозове прогонство

Јованово. Златоуст се тријумфално вратио на свој престо и том је приликом изговорио познату сјајну беседу „По повратку из прогонства”.

Није потрајало дуго времена и поново су почеле нове невоље. И епископи и царица Евдоксија били су незадовољни. Епископи су говорили (позивајући се на 4. канон Антиохијског сабора) да осуђени епископ не може бити враћен без рехабилитације на једном сабору (Златоуст није признавао овај Антиохијски сабор, јер су га држали антиникејски настројени епископи). Царица пак Евдоксија била је ускоро још више разгневљена на Златоуста, јер су јој пренели да је Златоуст против ње изговорио беседу „Опет бесни Иродијада, опет тражи на тањиру главу Јованову”, и то за време док је она постављала своју нову статуу у близини саборног храма у Цариграду. Иако историчари Сократ (ЦИ 6, 18) и Созомен (ЦИ 8, 20) говоре некако у том смислу као да је Златоуст стварно изговорио поменуту беседу уперивши је против царице, сматрамо да је више у праву историчар Болотов кад тврди да Златоустотом духовном лику и његовој пастирској деликатности тешко да одговара тако нешто — да такву беседу упери против царице Евдоксије. Пре ће бити да кривицу за Златоустово ново прогонство треба тражити у сујети саме царице, којој је требало само кап уља на ватру, јер није могла да у престоници и на свом двору трпи једног епископа подвижника и испосника, човека коме је Јеванђеље, богослужење, молитва и сиротиња било важније од свих дворских пријема и престоничких свечаности. По неком неписаном али неумитном духовном закону у овом нашем грешном свету, људи јеванђћелског живота и правде, какав је био Свети Златоуст, неизбежно су увек изложени прогонима и страдањима правде ради и истине. Правда на земљи увек иде на ногама страдања, говорио је отац Јустин. Златоустова судбина је била крстносна судбина верног Христовог следбеника, нарочито Христовог апостола и пастира. У лицу његовом показан је онај стварни и неизбежни сусрет Јеванђеља и света, Цркве и државе, Царства Божијег и царства овога света.

Златоусту је најпре било забрањено од цара да редовно врши своје црквене функције. Забрањена му је била употреба свих храмова у престоници. Златоуст је ту одлуку и слушао и није. Уочи Ускрса 404. године он је, са својим верним клирицима, кренуо у храм на богослужење и на крштавање оглашених. По Паладију (Живот, 33—34), био је у томе брутално спречен упадом војске у цркву, која је и крштењску воду обојила крвљу побијених. Пети дан по Пасхи, 9. јуна 404. године, Златоуст је коначно протеран у Кукуз, у Јерменију. Узалуд је апеловао и писао писма другим епископима на Исток и на Запад. Његов је проблем уствари био пре свега проблем епископа (није он узалуду негде рекао: „Никога се не бојим, осим епископа”). Писао је на Запад папи Инокентију I, епископу Миланском Венериусу, Аквилејском Хроматију и некима на Исток. Све је било узалуд.

Пред растанак са народом изговорио је дивну Беседу пре прогонства и онда је мирно и апостолски пошао у изгнанство правде ради. У Кукузу је провео пуне 3 године, док није, због честих посета његових верних Антиохијаца, био протеран још даље у Питиунт, дивље место на крајњој источној обали Црнога Мора. На том путу, после ноћног

јављања Св. Мученика Василиска, преминуо је у месту Коману, 14. септембра 407. године. изговоривши као последње речи свој познати славослов Богу: Слава Богу за све!

Златоуст се слави као Светитељ у читавом Хришћанству. У Православној Цркви се 14. септембра његов спомен само спомиње, јер је због празника Крстовдана празновање премештено на два месеца касније (13. новембар). Његове свете мошти пренео је у Цариград његов ученик патријарх Прокло и свечано их са народном литијом положио у цркву Светих Апостола, 27. јануара 438. године.

Подели ово:

Слични постови