Десанка Максимовић

ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ – ВЕЛИКА БЛАГОРОДНА ДУША

Епископ Лаврентије

Да би оплеменио и облагодарио људску расу, Бог, с времена на време, шаље на земљу велике и благородне душе. Једна од таквих била је и наша песникиња Десанка Максимовић.

  Зашто нам је Бог послао њу баш као песникињу? Зато што је поезија најмоћније средство за утицај на срце, разум и савест човека. Поезија је, по речи песника, „кћи Неба“. Њу Творац шаље доле својој деци да им помогне; да им учини живот лепшим и лакшим.

Том песмом је Десанка осам деценија лечила, храбрила и оплемењивала душу српског народа, а њени стихови биће извор утехе и надахнућа и за све читаоце будућих нараштаја, јер су њене песме постале део памћења Србије.

 Чудна је и тајанствена душа песника. Она живи више о Небу него о хлебу; више је у духовним сферама него доле на земљи. Наша чула и осећања су отупела под ударцима свакодневног прозаичног живота. Душа песника је пак танана и префињена. Она поседује, као посебан Божји дар, неку антену којом види и осећа многе тајне и ситнице око нас, које ми „смртни“ не запажамо.

  Десанка се, на пример, толико зближила природи да oceћa њену душу. Познаје је и прозире до најфинијега таласа светлости и ваздуха. Она чује и oceћa како цврчак у покошеној ливади „тугује и нариче над душама безброј покошених цветова – тих љупких шарених глава“. Она чује „кад у гори врабац кине, кад у трави трчи мрав, када тихо пужић пева“.

  Она види зрикавца како свира „а за гудало му заденули банку“, види месец како се „као сељак топло на њиве смеје“, или како његова „обесна фрула у игру и горе колубарске тера“, или, пак, како месец „обучен у свештеничку одежду, ноћу обилази и благосиља винограде и потесе“.

Десанка је и песник родољуб; јунак – родољуб. За свога дугог века преживела је три рата и у срцу своме одболовала све ране свога рода. За њу је Србија најлепша земља на свету, а наш човек непревазиђен у хришћанским врлинама, нарочито у погледу сажаљења и гостопримства.

Ми бисмо желели да кажемо неколико речи само о Десанкиној побожности.

  Вера Десанке Максимовић је вера њених родитеља. Она ју је упила са мајчиним млеком. То је вера нашег сељака: здрава, чедна и чиста, вера православна – светосавска.

  И њу је у младости, као и свакога од нас, мучила тајна Божјег промисла; шта је Њему по вољи а шта није. Покушавала је да разумом докучи тајне живота и смрти, бола и радости, добра и зла. При томе се она никада није удаљавала од спасоносне вере својих отаца.

Касније, затворена у монашку келију своје душе, она је годинама и деценијама размишљала овим тајнама и све се више учвршћивала у својој прадедовској вери: вери православној; светој јеванђелској вери у васкрсење. За њу други живот постаје стварност већа и ближа од овога земаљскога. Она почиње да више живи њиме него ваздухом овога света. Ко је год срео ову крхку малу старицу, посведочиће да је на њој и у њој више видео духа него тела.

 Вера, љубав и поштовање према своме Творцу и својој родбини, да их не ожалости својим делима кад тамо (на Небо, прим ред.) дође, чувала је Десанку од греха. Због тога ју jе Небо овенчало вечном славом и учинило једном од  највећих Српкиња до сада познатих у нашој историји.

  Нека нам њени стихови, буду на уму кад год нам нога посегне на странпутицу. Помишљајмо шта ће и нама рећи наш Творац и наша родбина кад се сретнемо. Та помисао сачуваће и нас од моралне кварежи.

  Бранковину, у којој је провела детињство, волела је кроз цео живот изнад свега. Сањала је чак и под старе дане да се врати тамо, да буде чобаница и да живи у малој колиби.

Подели ово:

Слични постови