Животопис Десанке Максимовић

Десанка Максимовић је једна од најпознатијих српских песникиња. Рођена је 16. маја 1898. године у селу Рабровица близу Ваљева. Била је најстарије од осморо деце оца Михаила, учитеља рабровичке основне школе, и мајке Драгиње, ћерке бранковинског свештеника. Отац је био службено премештен у Бранковину па се и породица са њим преселила. Ту је завршила три разреда основне школе након чега одлазе у Ваљево где је завршила гимназију.

1919. године је у Београду уписала Филозофски факултет, одељење за упоредну књижевност, општу историју и историју уметности. Колега са којим је слушала предавања из историје, књижевности и уметности је био песник Милош Црњански. 1920. године њене песме „Једна смрт“ и „Питање“ су први пут објављене и то у књижевно-политичком часопису „Мисао“. Већ следеће године уредник часописа, песник Сима Пандуровић, је објавио 11 песама Десанке Максимоћ. Као сарадник овог часописа упознала је знамените личности српске књижевности попут Исидоре Секулић, Растка Петровића, Богдана Поповића и друге. 1922. године се привремено запослила у приватној гимназији у Обреновцу као професор историје, књижевности и цртања. 1923. године је дипломирала и постала помоћни наставник у Трећој женској гимназији. Своју прву књигу песама под називом „Песме“ је издала 1924. године. Пошто се интересовала и за књижевност других земаља, добила је стипендију француске владе па је крајем године отпутовала у Париз. По први пут њене песме су објављене на страном језику и то у часопису „Белградер Зеитунг“. У Паризу је студирала годину дана, а по повратку почиње да ради у Учитељској школи у Дубровнику као помоћни наставник. Добила је прво одликовање, орден Светог Саве. Враћа се у Београд где налази посао професора у Првој женској гимназији (данашња Пета гимназија). Њена ученица је била позната песникиња Мира Алечковић са којом се спријатељила. У овој школи је радила до пензије у коју је ишла два пута: почетком Другог светског рата и коначно 1953. године. Пошто песникињин богати књижевни опус обухвата и књиге за децу, 1927. године је издала прву, „Врт детињства“, коју је објавио часопис „Мисао“. Тада су њене песме почеле да излазе и у „Политици“, часопису за који је писала дуги низ година. Објавила је књигу песама „Зелени витез“, књигу приповедака „Лудило срца“ и песме у прози „Гозба на ливади“. 1933. године је завршила књигу дечјих песама „Срце лутке спаваљке“. Учествовала је у превођењу књига Фјодора Достојевског, а осим са руског, преводила је поезију са словеначког, бугарског и француског језика. Упознала је глумца и песника Сергеја Сластикова за кога се удала. Затим је објавила књигу приповедака „Како они живе“, „Нове песме“ и „Распеване приче“. Написала је много родољубивих песама у којима говори о страдању свог народа, а 1941. године је, потресена стрељањем крагујевачких ђака, написала једно од својих најзначајнијих дела, „Крваву бајку“. Наредних година је објавила књиге: „Дечја соба“, „Загонетке лаке за ђаке прваке“, „Паукову љуљашку“, „Шарену торбицу“, „Песник и завичај“, поему „Ослобођење“, „Отаџбино ту сам“, „Отворен прозор“ и „Страшна игра“. 1946. године је била један од уредника првог књижевног часописа после ослобођења, „Наша књижевност“.

17. децембра 1959. године је изабрана за дописног члана Српске академије науке и уметности, а 16. децембра 1965. године је постала редовни члан. У том периоду је била један од најобјављиванијих српских писаца. Издала је „Шумску љуљашку“, „Бунтовни разред“, „Мирис земље“, написала је предговор за „Изабране приче“ Бранка Ћопића и „Тражим помиловање“, лирску расправу са Душановим закоником у којој брани осуђене. Маја 1968. године је у Бранковини организована прослава „Песничко пролеће“ поводом песникињиних педесет година рада и седамдесет година живота. Том приликом је добила Орден части, а крајем године је отпутовала у Париз. 1970. године је умро песникињин супруг након чега је објавила роман „Не заборавити“. Њене „Изабране песме“ су преведене на француски језик, а књига „Тражим помиловање“ је изашла у Варшави и Риги. 1973. године завршава књигу стихова „Немам више времена“ после које добија награде „Змајеву награду Матице Српске“ и „Специјалну Вукову награду“. Њене песме излазе у Шпанији и Торонту, а објавила је књиге „Песме из Норвешке“ и „Летопис Перунових потомака“. Волела је да путује и доста времена је провела у Америци, Канади, Совјетском Савезу, Норвешкој и Аустралији. 1981. године је добила диплому почасног члана Матице српске, а 1983. године је отпутовала у Кину као шеф делегације југословенских писаца. Њен 85. рођендан је свечано прослављен у Ваљеву. 1984. године ју је „Удружење књижевника Србије“ предложило за Нобелову награду. У мају је умро њен велики пријатељ, Бранко Ћопић, што је веома тешко поднела. Отпутовала је у Велику Британију и посетила лондонски универзитет и Оксфорд. 1985. године на Цетињу јој је уручена Његошева награда коју је преузела након боравка у Игалу где је лечила прелом кука. У Бранковини је отворена „Десанкина школа“ којој је поклонила своје књиге, фотографије и друге успомене. 1988. године председништво СФРЈ је песникињи доделило Орден југословенске заставе са лентом због преданости књижевном раду који траје седамдесет година. 1989. године у Ваљеву је подигнут споменик Десанки Максимовић који је радио вајар Александар Зарин. Песникиња је негодовала због ове одлуке, али умирили су је причом да је посвећен поезији, али само има њен лик. На свечаном откривању споменика је присуствовало много људи из књижевног живота Србије, а говор је држао песник Матија Бећковић. 1992. године патријарх Павле јој је уручио орден Светог Саве, а од српске књижевне задруге је добила награду за животно дело. Много времена је проводила у Бранковини, завичају за који је била истински везана. 1993. године основна школа у Београду је понела њено име. 11. фебруара 1993 је преминула. Сахрани је присуствовало много знаменитих људи, а последњи је говор држао Добрица Ћосић, академик и председник Републике Југославије. Није имала деце, а пријатељи су јој били знаменити писци попут Иве Андрића, Милоша Црњанског, Бранка Ћопића, Исидоре Секулић, Мире Алечковић и других.