Стваралаштво Десанке Максимовић

СРБИЈА У СУТОНУ

Србија у сутону првом лебди
блага и тиха –
Ко би рекао да у срцу
и буне ниха,
да крви има на свакој њиви.

Србија као да се залетала
под облаке –
од понора, од висина мало преза.
Србија испод магле лаке
трепери као сребрна бреза.

Србија у сутону љубичастом,
као да је у јорговану
цветала јој свака гора.
Ко би рекао да је по дану
пуна црних њива,
пуна тешких брда, и опора.

Србија светлуца под маглом вечерњом
као да се пали шума стара,
фосфораста;
Србија је пуна чудних ватара
као да иза сваког брда
у оклевању месец заста.

Србија у сутону лебди блага,
сва мелем и млеко,
и као мартовско јагње покорна.
Ко би реко
да је то земља
мрка и за непрестане борбе орна.

Стрепња

Не, немој ми прићи
Хоћу издалека
да волим и желим твоја ока два.
Јер срећа је лепа само док се чека,
док од себе само наговештај да.
Не, немој ми прићи
Има висе дражи
ова слатка стрепња, чекање и стра’.
Све је много лепсе донде док се тражи,
о чему се само тек по слутњи зна.
Не, немој ми прићи
Нашта то и чему?
Издалека само све ко звезда сја;
издалека само дивимо се свему.
Не, нек ми не приђу ока твоја два.

Тражим помиловање

Тражим помиловање за згужване мисли
За оне који су се изгубили
и своје срце стисли.
За оне који клецају под теретом свог бремена
И који не знају да за све треба времена
За оне који хоће да на пречац постигну много.
Тражим помиловање за оне који беже од живота
И који су заслепљени идејом
Да постоји дивота
Једино изван наше планете
За оне који беже као дете
Кад се пред њима укаже проблем
Којем у очи треба погледати.

Тражим помиловање за оне који сами себе не разумеју
Није зато што не умеју
Већ зато што су се удаљили од себе
И што њихово срце тежак терет гребе
Што су га сами себи натоварили.

Пролећна песма

Осећам вечерас, док посматрам ласте
И пупољке ране,
Како срце моје полагано расте,
Ко видик у лепе насмејане дане;

Како с младим биљем постаје све веће
И лако ко крило,
И како му цело једно небо среће
И пакао бола не би доста било;

Како чезне за свим што би живот мого
Лепог да му даде,
И да му ничега не би било много:
Тако су велике чежње му и наде.

Осећам да досад све је било шала
Мога срца врела,
Да још ником нисам своју љубав дала
Колику бих могла и колику хтела;

Да у мени цела нежна плима
Речи неречени;
Да бих срце могла поклањати свима,
И да опет много остане га мени.

Молитва за љубав

Брзо као кратковецне цвеца лиске
и ова љубав стаце да се круни и дроби:
жедан је заборава тамни вир.
О, боже, други ти се моле за срецу и мир,
а ја: сацувај у срцу мом, зароби,
јучерашњег дана нестални прам.

Заклопи душу моју сад ко златну
скрињу, нацини је љубави храм.
О, душа моја не моли срецу за се –
све досадашње радости нек се сниште –
али побожно она од тебе иште
да дан се овај од страшног бродолома спасе.

Без помоћи твоје повенуће све брзо
као булка у зреломе житу и лану.
О, боже не молим за срећу, за радост, за сласт.

Да бол овај не умре, мене је страх;
да огањ свети што у мени плану
не сагори изненадно у прах,
не разбукти се преконоц у страст.

Крвава бајка

Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану,
умрла је мученичком смрћу
чета ђака
у једном дану.

Исте су године
сви били рођени,
исто су им текли школски дани,
на исте свечаности
заједно су вођени,
од истих болести сви пелцовани,
и сви умрли у истом дану.

Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану,
умрла је мученичком смрћу
чета ђака
у једном дану.

А педесет и пет минути
пре смртног трена
седела је у ђачкој клупи
чета малена
и исте задатке тешке
решавала: колико може
путник ако иде пешке…
и тако редом.

Мисли су им биле пуне
истих бројки
и по свескама у школској торби
бесмислених лежало безброј
петица и двојки.

Прегршт истих снова
и истих тајни
родољубивих и љубавних
стискали су у дну џепова.
И чинило се сваком
да ће дуго,
да ће врло дуго
трчати испод свода плава
док све задатке на свету
не посвршава.

Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану,
умрла је јуначком смрћу
чета ђака
у истом дану.

Дечака редови цели
узели се за руке
и са школског задњег часа
на стрељање пошли мирно
као да смрт није ништа.
Другова редови цели
истог часа се узнели
до вечног боравишта.

Не стидим се што сам,
како ви велите,
варварин са Балкана,
тла прљавштине и буре.
Чујте сад,
и код нас има неке
вама непознате културе.

Ви прво испитујете и сумњате,
далеки сте и од рођених синова,
за трпезу своју
не посадите сваког туђина;
ви можете да пијете
а да сваком не пружите
чашу вина.

А код нас су још стари обичаји груби:
ми пуштамо сваког под своје слеме,
код нас се још и с намерником љуби,
код нас се подвизи због гостољубља чине;
код нас сваки човек има
читаво племе
пријатеља и родбине.

Ви, доиста, имате
неколико милиона Христових кипова,
на сваког човека по једнога,
имају га друмови и поља,
апсане и школе;
а код нас,
кад људи верују у Бога,
у себи га носе,
и тихо му се,скоро у сну, моле.

Ви, истина,
за сваки кут живота
имате справа и машина,
све сте срачунали и све знате;
изуми су ваши за дивљење;
а ми још имамо старинске алате,
али све је код нас још здраво
и природно као глина:
и умирање, и рађање, и живљење.

Ви имате читаве збирке
правила и наука о слободи,
о свему се код вас пише и приповеда;
али ми и по неписаним законима
слободно живимо
и неког природног држимо се реда,с
лично огњу, ветру, и води.

Код вас је, збиља, све тачно прописано,
како се једе, говори, облачи;
а ми, кад говоримо, вичемо
и машемо рукама,
и чорбу гласно срчемо,
и у рукавицама смо као на мукама.

Све је код нас заиста просто:
обућу носимо од свињске коже,
пуно је код нас сељачких навика и ствари;
и краљевски преци наши
доиста су били говедари.

Народ наш, збиља,
у гневу може да коље,руши и пали;
али ми нисмо они што смишљено тлаче,
ми не сматрамо да је свет цели наше поље;
ми не бисмо поднели
ни урођеник прашумски да због нас плаче;
душа нам је пространа,
иако смо бројем мали.