Хиландар

Света Гора Атонска – Монашка Држава

 

Света Гора је један до најважнијих центара православља на свету. По предању, Пресвета Богородица је путујући бродом на Кипар због невремена пристала на Атос. Многобожачко становништво је прихватило њену проповед и чуда која је чинила. Тада су Атонци добили своје прво крштење. Одлазећи, она им рече: „Нека ово место буде мој удео, предат ми од Сина и Бога мог. Благодат Божија нека буде на месту овоме и на онима који овде живе с вером и побожношћу, чувајући Његову заповест.“ Од тада па до данас, Пресвета Богородица је Заступница и Игуманија целе Свете Горе, а Света Гора се назива још и „Врт Пресвете Богородице“.

Света Гора је самоуправна заједница православних монаха која се простире на целој површини најисточнијег од три полуострва у области Халкидики на северу Грчке. Полуострво је добило име по планини Атос, која се на самом југоисточном крају Свете Горе из мора уздиже на до висине од 2.033м. Светогорска монашка заједница је стара преко хиљаду година. Први пут се спомиње 885. године у повељи цара Василија I који је тада ставља под своју заштиту. Најстарији манастир на Светој Гори је Велика лавра коју је 963. године основао Свети Атанасије Атонски.

Данас на Светој Гори постоји 20 суверених манастира и нема других насеља осим монашких. Манастири чине Свештену општину чије је административно седиште у варошици Кареји. Ту се састаје сабор двадесеторице представника манастира (антипросопа) и доноси одлуке гласањем. Извршни орган Свештене општине је Света епистасија на челу са протоепистатом (прот). Пет првих манастира, међу којима је и Хиландар, дају прота који се мења редом сваке године. Представник државне власти је гувернер кога именује Министарство спољних послова Грчке. Света Гора је под канонском јурисдикцијом Цариградске патријаршије чија улога је ограничена на духовни надзор. Налази се на листи Светске баштине организације Унеско.

 

О светом Манастиру Хиландару

Свети Манастир Хиландар се налази на североисточној страни Свете Горе – Атоса. Он заузима четврто место (по важности) између двадесет манастира Свете Горе.

Постојао је и пре дванаестог века, али као мали манастир, настањен грчким монасима. У дванаестом веку је напуштен и запустео, те је прешао под управу суседног Манастира Ватопеда. Поново је основан и подигнут из ос- нова од Срба – преподобног Симеона и светог Саве, крајем истог века. Преподобни Симеон, Стефан Немања, оснивач је и владар прве једин- ствене српске државе, као и родоначелник царске династије Немањића. Његов најмлађи син Растко, иако још млад узрастом, горећи божанском љубављу, тајно напушта своју отаџ- бину и долази у Свету Гору 1191-2. године. Он постаје монах у Манастиру Русику, примивши име Сава. Убрзо потом се пресељава у Манастир Ватопед. Оданде подстиче свог оца владара да се одрекне свега земаљског и постане монах. Већ потпуно стар, Стефан Немања се, уверен подстицајима свога сина и монаха Саве, одриче власти одредивши за наследника свог сина Сте- фана (1196-1228) и прима монашки постриг, добивши име Симеон у Манастиру Студеници

1195. године. Не подносећи, међутим, удаље- ност од свог сина Саве, он оставља Србију и 1196. долази у Манастир Ватопед. Ту он проводи монашки живот са својим сином.

Током наредне две године, 1197-8. монаси Симеон и Сава одлучују да поново оснују и сазидају опустошени Манастир Хиландар, да би у њему монашки живот проводили Срби ко- ји су тада долазили на Свету Гору из љубави коју су имали према двојици својих владара. 1198. године, после залагања Симеона и Саве, самодржац Византије, Алексије III Ангел (1195- 1203) издаје хрисовуљу којом се одобрава ос- нивање манастира и гарантују повластице. У- поредо, сагласност за оснивање манастира се даје како од стране тадашње управне власти „Протата” Свете Горе, тако и од стране до тада матичног Манастира Ватопеда. Новчане издатке подизања манастира преузео је нови владар Сте- фан (касније Првовенчани).

У кратком раздобљу, до 1200. године, са- зидан је Манастир Хиландар. Свети Сава се старао да он буде богат не само материјално, већ пре свега духовно. Бринуо се за свете сасуде и часне иконе, свете мошти и остале црквене драгоцености. Достојан помена је свакако дар једног великог дела Часног Крста, једног од нај- већих комада који су сачувани у целом свету. Тај дар је манастиру учинио византијски автократор Јован III Ватац (1193-1254). Он је имао везе са Србима монасима зато што је његова супруга по пореклу била Српкиња.

Преподобни Симеон је мирно окончао свој живот 13. фебруара 1200., срећан што се остварила његова жеља да се оснује манастир у коме ће живети његови сународници. Сахрањен је на јужној страни саборног храма манастира где се и до данас поштује његов гроб. 1208. г. свети Сава одлучује да изврши пренос светих моштију свога оца у отаџбину. На дан вађења моштију обилато је потекло благоухано миро из светих моштију. Ово миро је из празног гроба наставило да тече још неколико дана. То је био велики знак светости светог Симеона, који се од тада зове Мироточиви. Преневши свете мошти у Србију, свети Сава их је положио у Студеницу, у којој је покајнички живео његов отац. Оне се ту чувају до данас. После тога свети Сава 1219. иде у Никеју где га никејски патријарх хиротонише за автокефалног архиепископа Србије. Србија дотле није имала пастиреначалника, већ је била потчињена Васељенском трону. Тако свети Сава одлази из Свете Горе и постаје први српски ар- хиепископ. Он ће се упокојити 1235. г.

У годинама свог боравка на Светој Гори он је марљиво радио на томе да развије духовне односе православних Срба са Хиландаром. Његово дело било је уистину плодоносно зато што је манастир убрзо преузео улогу духовног светионика Срба. Од тог времена почиње да се датира духовни живот Србије. И до данас православни српски народ увек гледа са духовном чежњом и поштовањем ка Ма- настиру Хиландару, црпећи снагу и утеху за све невоље које су га сналазиле у прошлости и кроз које пролази данас. Срби Хиландар до- живљавају као своје најсветије поклоничко место, осећајући духовну радост и захвалност што имају манастир на Светој Гори, која се налази под посебном заштитом Богородице, и која представља јединствен центар источног православног монаштва у свету. Због тога богобојажљиви поклоници долазе за велике празнике црквене године да се поклоне пре свега светој икони Богородице „Тројеручице” и гробу светог Симеона.

Гроб преподобног Симеона Мироточивог, сребром окован и украшен, налази се на јужној страни (саборног) храма манастира. Из гроба је после преноса светих моштију сама, на чудесан начин, израсла винова лоза, као утеха монасима. Ова лоза излази из спољашњег зида Цркве, тачно иза гроба. Реч је о посебном благослову који је оставио преподобни Симеон свом манастиру, напуштајући га телесно. Грожђе од његове лозе рађа и данас и чудесно лечи неплодност бездетних жена. Оне са својим супружницима призивају посредништво преподобног Симеона за добијање деце, употребљавајући грожђе са- гласно упутству које заједно са грожђем даје манастир.