Фрескопис кроз песму девојчице Павлине из Ораховца

У знак сећања на Мартовски погром на Косову и Метохији и почетак НАТО агресије на СР Југославију, у петак 25. марта у Руском дому у Београду је одржан концерт дванаестогодишње Павлине Радовановић из Ораховца у Метохији.
Веома смо поносни на нашу Павлину и што смо били део организације њеног првог солистичког концерта који је посветила своме Роду, Косову и Метохији, Ораховцу и своме светоме храму Успења пресвете Богородице.
Концерту су, између осталих, присуствовали Његово преосвештенство викарни Епископ хвостански Г. Јустин и проф. др Милош Ковић, академик Матија Бећковић, Градоначелник Будве Марко Царевић, ветерани Војске Србије и Црне Горе који су бранили Отаџбину на Кошарама, Горожупу и Паштрику и многи други за које је свечана сала Руског дома била претесна.
Уводно слово овој дивној уметничкој вечери дао је познати беседник, протојереј-ставрофор, проф. др Дарко Ђого. О Ораховцу и животу Срба на Косову и Метохији говорла је Оливера Радић, професорка Ораховачке гимназије и новинар, чија је изложба фотографија ”Од Метохије до Васкрсења” била изложена у холу Руског дома.
Песме са Косова и Метохије Павлина је извела у пратњи ораховчанина Гаврила Кујунџића, свог некадашњег наставника музичког васпитања, аутора познатих песама: ”Ораховцу, башто рајска”, ”Призренска ноћ”, ”Ђенерале”…. . Подршку Павлини пружиле су и две девојке из Приштине, чије гласове публика већ добро познаје: Симонида Ракочевић и Мирјана Бараћ.
У Ораховцу је пре рата и погрома из 1998-1999. и 2004. живело око 5.000 Срба, док их је данас преостало око 300. Павлина живи у гету, који чини некадашња Српска улица, у којој српска деца могу да се играју и шетају још само неколико десетина метара око својих кућа.
Након њеног боравка на кампу ”Стопама наших предака”, где је као награђена ученица боравила заједно са седамдесетак својих вршњака из Региона, имали смо прилику да је ближе упознамо. Поред песме са којом нам је обогатила сваки дан кампа, показала је изузетна знање и интересовања за националну историју, традицију, веронауку и била је једна од најангажованијих ђака на Крфу. Тако је и постала стални члан уметничких секција Свете Србије, а посебан таленат је показала према спорту и то фудбалу и голманском позиву.
Концерт је био бесплатан, а улазница је по Павлининој жељи био новчани прилог по личној могућности и моћи сваког понаособ ко је дошао на концерт, за фрескопис у ораховачком храму Успења пресвете Богородице. Тако је сакупљено пола милиона динара које је Павлина предала надлежном свештенику. Заиста, ово дете нам је дало диван пример љубави и пожртвовања.

Више о Павлини рекла је и посведочила новинар и хроничар догађаја у Метохији госпођа Оливера Радић чији текст преносимо:

Павлина (12) одржала први солистички концерт у препуној сали Руског дома и песмом измамила сузе. И да је једина српска душа на Космету, Павлина Радовановић (12) била би довољан разлог да се не да ниједан камен те свете земље.

Иако је дете, њена душа осећа све боли српског народа које је претрпео бранећи светиње и земљу коју су му у аманет оставили.

Иде у шести разред основне школе, али не школе какву познаје већина деце у Србији. Њена школа је импровизована, без дворишта и фискултурне сале. Она се, као и сва деца, игра са другарима на улици, али само у једној, јер већ у суседној где су Албанци то не сме. Игра и фудбал са другарима, голман је, али су гол два камена у дворишту цркве.

Још када је имала пет година васпитачица је приметила њен дар за певање и то споменула наставнику музичког Гаврилу Кујунџићу: “Гавро, што ово дете пева, мораш да је чујеш…”

И тако је све почело. Гаврило Кујунџић, аутор бројних родољубивих песама посвећених Космету, написао је и компоновао сада већ чувену песму “Ђенерале”, посвећену јунаку Вељку Раденовићу који је спасао Србе опкољене у Ораховцу 1998. године. Јунака више нема, али песма остаје. И споменик који је подигнут у Крушевцу, у присуству председника Србије, ђенераловог сина Вукашина и бројних званица.

Том приликом мала Павлина отпевала је, у пратњи свог учитеља Гаврила, песму која никога није оставила равнодушним. Само дан касније, Павлина је имала свој први солистички концерт у Руском дому. Сала је била премала да прими све оне који су желели да чују њен анђеоски глас.

Песме су се ређале једна за другом, низали су се аплаузи, али и сузе. Неколико песама Павлина је отпевала уз публику. Емоције су незаустављиво навирале, јер свима је јасно у каквим околностима живе то девојче, њени вршњаци, њихови родитељи…

Деца Ораховца знају да их васкрсли Бог чува док се играју на неограђеном и незаштићеном платоу испред цркве у Ораховцу, осећају да их помилује сваки пут кад се уплаше од непријатељски расположених пролазника – рекла је, између осталог, обраћајући се окупљенима, Оливера Радић, ауторка потресне изложбе о дешавањима у Ораховцу, која је постављена у холу Руског дома.

Павлина и њени другари у импровизованој школи коју похађају уче најлепше родољубиве стихове, и готово свако дете зна бар једну песму о светом Косову и Метохији, Ораховцу… Павлина их зна толико да одржи концерт.

Некада су деца у Ораховцу могла да бирају између две основне школе, а сада је остала једна, “Доситеј Обрадовић”. Било је и неколико средњих школа, фабрика… Ораховац, опеван у песми Гаврила Кујунџића као рајска башта, цветао је у доба Немањића, ту је Стефан Немања засадио два винограда. Пре догађаја у Рачку, који су, наводно, били повод за бомбардовање, почело је обесрбљавање ораховачких села. Затрте су бројне породице, а имена убијених и киднапованих уписана су на споменику у Великој Хочи. До 1999. године у Ораховцу је живело 3.200 Срба, у Великој Хочи 1.400, а у околним селима још неколико стотина. Данас их у Ораховцу има 270, а у Великој Хочи око 480. У осталим селима их нема – изговорила је потресне речи Оливера Радић.

А Павлина… Она иде у шести разред основне школе, а похађа и музичку школу “Стеван Мокрањац” у Грачаници, односно Лапљем Селу. До тамо и до свог наставника клавира Немање Ђорђевића три пута недељно путује 70 километара. Јесте напорно, али кад некоме Бог да такав таленат за музику, песму и игру, онда ништа није тешко.

Павлина за каже да јој је била изузетна част да отпева песму “Ђенерале” приликом свечаног откривања споменика јунаку Вељку Раденовићу у Крушевцу.

Песму је написао мој учитељ Гаврило Кујунџић. Веома је лепа и отпевала сам је са пуно емоција. Значило ми је и што сам је отпевала пред толиком публиком. Била сам мало под стресом, нервозна, али је током песме све то прошло и било је све у реду – признаје Павлина.

Говорећи о родном месту у којем живи, Ораховцу, каже да је то некада био велики град, као и да се данас у њему са једне стране живи тешко, а са друге, ипак, лако.

Лако се живи јер се мој народ и ја волимо, верујемо једни у друге, бранимо једни друге. Али лоше се живи зато што је у Ораховцу пре рата било преко 3.500 Срба, а сада је остало 300 Срба, од тога 70 деце. Имам моје мало друштво, које ми много значи. Проводимо време заједно, али то некада зависи и од непознатих људи и деце, односно Албанаца. Имали смо једно игралиште, које су изградили Срби, али пошто сада има више Албанаца, не можемо више тамо да се играмо. Сада се играмо у једној улици код Цркве Успења Пресвете Богородице, поставимо два камена и играмо фудбал – казује Павлина, и поносно додаје да је она голман.

Уз божји дар, ове околности су пробудиле жељу да пева родољубиве песме. На том путу јој је много помогао Гаврило Кујунџић, те је, ево, наступала у Крушевцу и одржала у Руском дому солистички концерт, на којем је он прати на хармоници. А вреди напоменути да је по њеној жељи концерт био хуманитарног карактера, те су прикупљена средства за осликавање Цркве Успења Пресвете Богородице у Ораховцу. Цркве у којој Павлина и њени другови проводе детињство.

Павлина, која је концерт у Руском дому отворила носећи прелепу призренску ношњу, дар хуманитарне организације “Сви за Космет”, имала је на крају и поруку за своје вршњаке:

• Поручила бих им да слушају родитеље шта им кажу и, ако имају неки таленат, не треба то да крију, нека слободно изнесу, имаће наступе, концерте и постаће славни.

“Ђенерале”

Гаврило Кујунџић, Павлинин учитељ који је прати на њеним наступима, истиче да је изузетно срећан и поносан због чињенице да је доживео да присуствује откривању споменика Вељку Раденовићу, у чију част је написао и компоновао песму “Ђенерале”. Поносан сам и што су моји стихови и моје име на том споменику. Он нам је спасао живот, ми нисмо могли ни да побегнемо, били смо опкољени – присећа се Гаврило, и додаје да се стално враћају слике из тог периода.

Светиња

Црква Успења пресвете Богородице у Ораховцу изграђена је 1859. године на темељима старије цркве, о којој постоји писани траг још у 15. веку. На њеном иконостасу је икона Мајке Божије са Богомладенцем Христом, за коју народ верује да има чудотоворну и исцелитељску моћ. У порти цркве је, за време и по завршетку рата 1999. године, након етничке поделе града и недоступности Српском православном гробљу, настало привремено српско гробље. Ова црква је имала вековима, а и данас има, велику улогу у животима свих Ораховчана. Крштења, венчања, али и испраћаји на онај свет… све се дешавало и дешава се у овој светињи.

Ораховац

До 1999. године у Ораховцу је живело 3200 Срба по читавом граду, у Великој Хочи, која је била, а и данас је српско село, је живело око 1400 Срба, а у селима Ретимље, Оптеруша, Зочиште, Братотин, Ратковац, Зрзе, Брњача и Велика Круша је било око 500 Срба. После најновијих прогона Срби данас живе само још у Ораховцу око 270, у Великој Хочи око 480 и у манастиру Свети Врачи Козма и Дамјан у Зочишту мало монашко братство. Остала су села обесрбљена. Од цркава и српских кућа у тим селима нема ни трага.

У Ораховцу живе само у делу око цркве.

И даље се производи вино, али не у количинама које су биле некад.

Срби нису присутни ни у једној од наведених фирми где су радили пре рата.

Од великог Средњошколског центра данас имамо само Гимназију Ораховац са тринаесторо ђака.

У ОШ,, Доситеј Обрадовић,, коју похађа наша Павлина је 43-оје ђака, а у ОШ,, ,,Светозар Марковић,, у Великој Хочи их је 54-оро. Поред њих у ова два места одраста још педесеторо деце од новорођенчади до предшколског узраста. У овој 2022. години су рођене три бебе.

Ако вас бар једном пут нанесе тамо где виноград Божји је дар видећете срећне добре људе каже Гаврина песма, а ја додајем видећете Павлину, њеног брата Петра и њихове вршњаке како играју фудбал испред цркве. За разлику од својих вршњака Павлина се осмелила да каже шта жели и њену жељу су Делије испуниле – срела је свог омиљеног голмана Борјана. А ја ћу вам рећи шта остала деца Ораховца сад желе- желе да имају спортску дворану за дружење и игру… Многи од вас знају да је акција за изградњу спортске сале ,,Божур за децу Ораховца,, лепо протекла и сад чекамо још папири да се среде па да се са изградњом почне…

Деца Ораховца желе и оно што желе сва деца Света: да буду слободна. А наш народ каже да се слобода и песмом призива.

И зато хвала вам још једном што сте ту са нама да уз Павлинину песму призовемо слободу и пошаљемо поруку мира и љубави целоме свету.

Чекамо вас у Ораховцу! Живели!

Оливера Радић