На дан победе у Великом рату, Крфљани и Пожаревљани заједно

Задужбинарска саборовања кроз уметност, а у знак сећања на наше храбре претке и њихова јуначка дела и у име будућности оних који долазе иза нас, наставила су се даље, те после Никшића, Златибора и Херцег Новог, у организацији Свете Србије и Крфског удружења грчко-српског пријатељства, још једна нова група уметника Крфљана дошла је у Србију да обнове пријатељства својих предака и то у Град Пожаревац.
На сам дан 11. новембра, када цео свет слави победу сила Антанте над силама Осовине, Крфљани су одржали заједно са уметницима из Пожаревца спектакуларно уметничко вече, за преко 400 посетилаца, свих генерација.
Посебан сегмент вечери је био и тај његов харитативни карактер којим се ова спона Срба и Крфљана додатно ојачала, а обнова крфско-српског пријатељства по свом интезитету подигла на још виши ниво.

Захваљајући руководству Града Пожаревца на челу са Градоначелником Сашом Павловићем и Друштву српско-грчког пријатељства (ДСГП) „Риста Колоњас” из Пожаревца, до овог прелепог уметничког догађаја је дошло, на љубав и задовољство свију.
Овог пута на концерту су наступили хор Културног друштва ветерана “Томас Флагинис”, Крф са солистима: Герасимосом Андреотисом, Спиросом Дукакисом и Пантелисом Кондосом, под диригентском палицом маестра Панагиса Барбатиса, а у име домаћина наступио је Мешовити хор Центра за Културу Пожаревац.
Иначе, сам овај дан сећања на јунаке Првог светског рата, почео још у преподневним сатима, када је одржана свечаност испред споменика Српском војнику у центру Пожаревца.

Вечерњи програм, је био испуњен посебном емоцијом и предивном атмосфером у Великој сали Центра за културу Пожаревац, посебно због тога што су уметници са Крфа у свом музичком опусу изводили дела великог заљубљеника у Србију и Србе, највећег композитора савременог доба Грчке: Микиса Теодоракиса.

На самом концерту додељена је Грамата, диригенту Панагису Барбатису, који је био најбољи ученик Микиса Теодоракиса, као вид једног белега времена у ком је он доследно уметнички наставио стопама свого учитеља и педагога.
Такође, гости са Крфа су у знак пажње за предивно гостопримтво, уручили Градоначелнику Саши Павловићу ”Повељу пријатељства” Града Крфа.

Нешто о Друштву грчко-српског пријатељства ”Риста Колоњас”

С обзиром на то да је Пожаревац словио за град у коме је живело много Грка, а посебно од времена Првог светског рата, када је због окупације Бугара становништво једног читавог места са севера Грчке, које се зове Горња Џумаја избегло (преко 6.000 њих) у Србију и то у Град Пожаревац, њихове родбинске везе, су остале јаке још ето и до данашњих дана, те је оснивање једног друштва људи окупљених око неговања тих односа, било сасвим логичан след корака који је уследио одмах по оснивању главне филијале Друштва на нивоу Србије у Београду 1992. године.
За првог председника на Оснивачкој скупштни ове подружнице у Пожаревцу изабран је Љубиша Обрадовић, некадашњи директор Политехничке школе, за потпредседника др Мирољуб Манојловић, некадашњи директор Народног музеја, а Савет су чинили људи углавном привржени српско – грчком пријатељству.
Главни циљ рада и постојања Друштва од самог почетка је био развијање и продубљивање вековних грчко-српских веза и сарадње утемељене на православној, византијско – словенској и хришћанској љубави и блискости. У оквиру својих активности
Друштво је до сада реализовало програме у областима историје, књижевности, ликовне културе и међусобне сарадње са грчким народом. Сви пројекти спроведени су активним учешћем ученика основних и средњих школа, професора, историчара, ликовних педагога и установа културе

Ко је био Риста Колоњас

Да је Пожаревац био и раније веома омиљен за започињање живота и рада многих Грка, сведочи и животни пут најпознатијег од њих Ристе Колоњаса. Он је пореклом био из планинског места Аристи недалеко од Јањине. Њега је као дечака 1863. године у Пожаревац довео отац Хариш, који је по занимању био хлебар, пекар. Риста је наставио очев занат мада се бавио и трговином и угоститељством. Временом је преузео кафану од Зоје Годопулиса, чувеног грчког кафеџије из Аристија, који је посрбио презиме Ђорђевић. Зоја или Живко је препустио кафану Ристи, који ју је преправио и направио већи објекат из којег је касније настала „Српска круна“, најчувенији хотел између два светска рата.
Пошто је током Првог светског рата једним делом био руиниран, Колоњас га је у потпуности преуредио и на неки начин та зграда је добила данашњи изглед, а налази се на месту које тренутно користи ЈКП „Водовод и канализација“. Чувени хотел у то доба је био на гласу, имао је најлепше собе са модерним купатилима и централним грејањем. Ту је отворен и „Ристин биоскоп“ који се касније проширио на некадашњу Мораву, односно Трудићев биоскоп. Некада се биоскоп давао у кафанама, људи су за столовима пили, јели и гледали филмове. Одигравале су се и позоришне представе и једном речју Српска круна је била стициште забаве, балова, политичких скупова…

Риста Колоњас је стекао већи број локала у граду и био угледна личност Пожаревца између два светска рата. Између осталог, направио је велику и лепу кућу која и данас постоји на углу улица Боже Димитријевића и Југовићеве, има огромну архитектонску вредност и вапи за реконструкцијом. Иако богат, значајан и угледан човек, није иза себе оставио потомство. Његова жена Василиса је из породице Годопулис. Доста дуго су живели са Ристином мајком, а после њене смрти живели су у тој кући у заједници са сестром Јелисаветом и њеним мужем Димитријем Димитријевићем, кожарским трговцем.
Риста Колоњас је умро 1942. године у Пожаревцу, где је и сахрањен. Био је маркантна личност, имао је дугу, белу браду и подсећао је на чувеног српског политичара Николу Пашића. Има једна анегдота, која каже да су га Београђани када је долазио у Београд неким послом, ословљавали са „господине председниче“, што је њему било чудно, али дешавало се да га замене са Николом Пашићем. Иначе, Риста Колоњас је на крају основао и Кредитну банку, где је био председник, а поседовао је и бројне дућане, хлебарницу, пекару…

После Другог светског рата пошто није било наследника, а са друге стране извршена је национализација, имовина је одузета и практично сво то богатство је постало државна својина. Иако је код Коче Димитријевића постојао својеручни тестамент Ристе Колоњаса, у коме он појединачно набраја шта коме оставља од имовине, почевши од хуманитарних пожаревачких организација, па чак до свог родног села Аристија, где је поседовао некретнине, све је остало у државном власништву.
Иначе, Риста Колоњас као угледни грађанин био је члан скоро свих добротворних друштава, давао је новац у добротворне сврхе Колу српских сестара, Женском друштву, сиромашним ученицима… Као такав уживао је посебан углед у Пожаревцу и, иако није био политичка личност, имао је велику популарност.

Фото: Фејсбук/Центар за културу Пожаревац