Иво Андрић

Злоба и доброта једнога народа су

 продукт прилика у којима

 он живи и развија се“

(Иво Андрић)

Иво Андрић, књижевник и дипломата, добитник Нобелове награде за књижевност 1961. г. за роман На Дрини ћуприја (1945), као и за целокупни дотадашњи рад на „историји једног народа“, рођен 9. октобра 1892. године од родитеља Антуна и Катарине (рођене Пејић) у Долцу поред Травника у тадашњој Аустро-Угарској. Крштен је по римокатоличком обреду, али се Иво Андрић изјашњавао као Србин. Детињство је провео у Вишеграду где је завршио основну школу. Године 1903 се уписује на Сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу, а словенску књижевност и историју студира на филозофским факултетима у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу. Докторску дисертацију „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“ Андрић је одбранио на Универзитету у Грацу 1924. године.

У гимназијским данима Иво Андрић је припадао напредном националистичком покрету Млада Босна и био је страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од аустроугарске власти. Почетак I светског рата затекао га је у Кракову. По доласку у Сплит, средином јула 1914. аустријска полиција га хапси и одводи у тамницу где, као политички затвореник, остаје до марта 1915. године. Међу зидовима мариборске тамнице, у мраку самице, „понижен до скота“, Андрић интензивно пише песме у прози. По изласку са робије, био је у кућном притвору у Овчареву и Зеници до лета 1917. године.

После рата Андрић постаје веома успешан дипломата. У периоду између два Светска рата објавио је многа вредна књижевна дела. За време II светског рата живи повучено у свом стану у Београду, не дозвољавајући било какво штампање и објављивање својих дела. У току рата је написао своја најбоља дела која ће касније доживети светску славу.

Иво Андрић је умро 13. марта 1975. године у Београду.

Прву фазу Андрићевог стваралаштва обележавају лирика и песме у прози (Еx Ponto, Немири).

Друга фаза, која траје до Другог светскога рата, време је када су настале његове најбоље приповетке.

Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини Ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и најзначајнијим остварењем тога раздобља, приповетком Проклета авлија.

Андрића као романописца оцењују на различите начине: по некима је писац успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи“; по другима, Андрић је аутентични аутор краћега даха, па је најбољи у новелама и приповеткама, док му одричу вредност постигнућа у већим композицијама. Било како било, Андрић је у свету углавном познат по своја два романа, На Дрини ћуприја и Травничка хроника.

Тужно је што се и сада, деценије после пишчеве смрти, око Иве Андрића ломе политичка копља, и што је много више предмет политичких спорова, а све мање служи као извор инспирације модерним писцима. Не може се уметничко дело вредновати тренутним политичким ставом.

 По Андрићевом схватању, уметност мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење.

„Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости“. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу“.

 Андрић је и мајстор и речи и стила. Све се код њега изражава мирним и природним казивањем и његов стил заиста има „непомућеност кристала“. Складна и једноставна реченица, уверљивост и сугестивна естетска и мисаона функционалност приповедачких слика чине да Андрићево дело представља најсуптилнију уметничку вредност коју српска књижевност поседује.

Андрићево дело је постало понос наше културе, а са високим међународним признањем, оличеним у Нобеловој награди, оно данас живи и као трајна својина светске литературе.