Манастир Тумане даривао децу Косовскометохијског Поморавља

У недељи када се школска година приводи крају, деца спортисти Свете Србије, окупила су се у сали за вежбање у Коретишту, где је организована церемонија завршетка ове спортске сезоне и саме школске године.
Манифестација је окупила преко 150 спортиста Свете Србије из Гњиланског краја, тачније Општине Ново Брдо, а њихови гости била су деце из вртића и вршњаци из фолклорног ансамбла.
Као посебан благослов и специјални дар, намењен свој присутној деци, од стране манастира Тумана и његовог братства на челу са игуманом Архимандритом Димитријем, биле су мајице Свете Србије које су рађене баш за ову прилику. Наиме, Света Србија још од 2014. године када је започета велика обнова овог манастира, учествује активно у духовном животу његовог монашког и молитвеног општежића. То је започето најпре учествовањем стручног и педагошког кадра Свете Србије у радним акцијама на самом почетку када се обнављала испосница Светог Зосиме, а настављено је редовним организованим посетама манастиру деце спортиста и њихових породица из свих спортских филијала. Када год би за трпезом љубави у манастиру игуман Димитрије дошао да поздрави децу и благосиља, у непосредном разговору са њима и тренерима се информисао о раду и активностима Свете Србије. Са великом пажњом је увек слушао о нашем раду на Косову и Метохији.
Желећи да дарују и благосиљају децу са КиМ, нечим лепим и практичним, братство манастира је у договору са Управом Свете Србије, дошло на идеју да се уради посебна серија мајица Свете Србије које ће имати напред графички отисак манастира Тумане.
Поред мајица, деца спортисти су добили медаље и Дипломе освојене на управо завршеном Десетом Спортском Сабрању Свете Србије у Београду.

Историјат манастира Тумана

Ма­на­стир Ту­ман на­ла­зи се на де­вет ки­ло­ме­та­ра уда­ље­но­сти од Го­луп­ца, у под­нож­ју го­лу­бач­ких пла­ни­на, окру­жен шу­мом, на ле­вој оба­ли Ту­ман­ске ре­ке, што са­мој све­ти­њи да­је по­себ­ну ле­по­ту. Пет ве­ко­ва на­кон пред­ста­вље­ња Пре­по­доб­ног Зо­си­ма, ја­сно је за­што је све­ти под­ви­жник иза­брао за свој уса­мље­ни и мо­ли­тве­ни жи­вот баш та­кво ме­сто, скри­ве­но од љу­ди и у пот­пу­но­сти по­год­но за мо­ли­тве­но ти­хо­ва­ње.

Ам­би­јен­тал­на ле­по­та са јед­не и ду­хов­ни мир са дру­ге стра­не, те при­су­ство све­ти­ња, ма­на­стир Ту­ман чи­ни вред­ним ка­ко у ду­хов­ном та­ко и кул­тур­но-исто­риј­ском сми­слу. Као рет­ко ко­ја све­ти­ња, овај бра­ни­чев­ски ма­на­стир оста­вља ди­ван ути­сак сва­ко­ме ко се у ње­му на­ђе, пле­не­ћи сво­јом ле­по­том и окру­же­њем у ко­ме се на­ла­зи, на­да­све бу­ду­ћи све­док ве­ре и тру­да јед­но­га на­ро­да, као и све­ти­о­ник за бу­ду­ће Бо­жи­је Цар­ство. У ње­му се на чу­де­сан на­чин про­жи­ма­ју па­ра­док­сал­не чи­ње­ни­це ве­ре, из бу­дућ­но­сти сат­ка­на исто­ри­јом из­ви­ре са­да­шњост, у цен­тру све­га има­ју­ћи чо­ве­ка и ње­гов од­нос са Твор­цем.

Ка­ко је из­гле­да­ла цр­ква и ком­плекс ма­на­сти­ра Ту­ма­на при сво­ме на­стан­ку ни­је мо­гу­ће утвр­ди­ти. Зна се да је кроз чи­тав сред­њи век и тур­ско роп­ство ма­на­стир но­сио бре­ме стра­да­ња са сво­јим на­ро­дом, би­вао је пљач­кан, ру­шен и па­љен, али је као и на­род увек об­на­вљан јер је ње­гов ду­хов­ни зна­чај у том раз­до­бљу био не­са­гле­ди­во ве­ли­ки. Са јед­не стра­не под­се­ћао је стра­дал­не на слав­ну про­шлост на­ро­да, Цр­кве и др­жа­ве, а са дру­ге, ва­жни­је и ја­че, опре­де­љи­вао је на­род за обе­ћа­но Цар­ство Бо­жи­је и све­до­чио бла­го­вер­ним хри­шћа­ни­ма о ње­му, би­ва­ју­ћи та­ко не­раз­ру­шив ба­сти­он ве­ре.

Ма­на­стир се у тур­ским по­пи­си­ма пр­ви пут по­ми­ње 1572–1573. го­ди­не, а по­том у вре­ме сул­та­на Му­ра­та III (XVI век) у кон­тек­сту да­жби­на ко­је је имао пре­ма тур­ском сул­та­ну, уз шта се на­во­ди и да су та­да у ма­на­сти­ру жи­ве­ла два мо­на­ха.

У Туману су се пред Прву велику сеобу Срба (1690. Година) у жељу да подунавске Србе подигну на устанак против Турака, састали патријарх Арсеније III Чарнојевић и гроф Ђорђе Бранковић.

Ег­зарх Мак­сим (Рат­ко­вић), иза­сла­ник Ми­тро­по­ли­та бе­о­град­ског, по­се­тио је у пр­вој по­ло­ви­ни XVI­II ве­ка бра­ни­чев­ске ма­на­сти­ре, по на­ло­гу сво­јих цр­кве­них вла­сти, ка­ко би опи­сао и тач­но ви­део окол­но­сти и усло­ве у ко­ји­ма се на­ла­зе, као и број­но ста­ње мо­на­штва и њи­хов жи­вот. У свом из­ве­шта­ју до­та­као се и ма­на­сти­ра Ту­ма­на, за чи­ју цр­кву је на­вео да је би­ла по­кри­ве­на цре­пом, што је за он­да­шње усло­ве би­ла рет­кост. Цр­ква ко­ју је ви­део Ег­зарх Мак­сим је­сте пр­во­бит­на ма­на­стир­ска цр­ква и она је по­сто­ја­ла све до по­сле Ко­чи­не кра­ји­не ка­да су је из осве­те Тур­ци спа­ли­ли.

Чим су се ука­за­ле мо­гућ­но­сти на­род је спа­ље­ни ма­на­стир об­но­вио ве­ли­ким за­ла­га­њем оберк­не­за Па­вла Бог­да­но­ви­ћа у до­ба кне­за Ми­ло­ша, ка­да су об­но­вље­ни и окол­ни ма­на­сти­ри Ним­ник, Ру­ку­ми­ја и За­о­ва.

Оби­ла­зе­ћи по на­ло­гу кне­за Ми­ло­ша Ср­би­ју, кра­је­ве, ме­ста, ма­на­сти­ре и зна­ме­ни­то­сти, Јо­а­ким Ву­јић бе­ле­жи да је ту­ман­ска об­но­вље­на цр­ква ма­ла раз­ме­ром, уре­ђе­на по хри­шћан­ском бо­го­слу­жбе­ном по­рет­ку и да је де­лом жи­во­пи­са­на.

Цр­ква из Mилошевог вре­ме­на по­сто­ја­ла је у ма­на­сти­ру све до 1910. го­ди­не, ка­да је ми­ни­ра­на и због ве­ли­ких на­пр­сну­ћа по на­ред­би вла­сти до те­ме­ља сру­ше­на. То­ком на­ред­них че­тр­на­ест го­ди­на ма­на­стир Ту­ман био је без цр­кве јер су об­но­ву по­ру­ше­не спре­ча­ва­ле мно­ге окол­но­сти, а ме­ђу њи­ма по­себ­но свет­ски рат, ко­ји се тих го­ди­на во­дио и у ко­ме је Ср­би­ја ак­тив­но уче­ство­ва­ла. Са­да­шња цр­ква по­диг­ну­та је и осве­ће­на 1924. го­ди­не.

О на­стан­ку и име­ну ма­на­сти­ра Ту­ма­на не­ма си­гур­них све­до­чан­ста­ва, сва се она ја­вља­ју до­ста ка­сно (XIX век) и чи­не у осно­ви за­пи­са­но и од за­бо­ра­ва отрг­ну­то усме­но пре­да­ње.

Ако се осло­ни­мо на на­род­но се­ћа­ње ко­је је до да­на да­на­шњег жи­во у ши­рој око­ли­ни ма­на­сти­ра, Ту­ман је на­стао као за­ду­жби­на ко­сов­ског ју­на­ка Ми­ло­ша Оби­ли­ћа, за ко­га се сма­тра да је жи­вео и вла­дао де­лом да­на­шњег Бра­ни­че­ва.

Пред Ко­сов­ски бој ма­на­стир још ни­је био до­вр­шен па је Све­ти кнез Ла­зар по­звао сво­га вла­сте­ли­на да пре­ки­не зи­да­ње све­ти­ње ре­чи­ма „Ту ма­ни“ од че­га је из­ве­де­но име ма­на­сти­ра.

Не­што ши­ре од ово­га нам го­во­ри пре­да­ње да је Ми­лош Оби­лић ло­вио по гу­стим шу­ма­ма у око­ли­ни ма­на­сти­ра, те да је у ло­ву не­хо­ти­це ра­нио пу­сти­ња­ка Све­тог Зо­си­ма. Но­се­ћи под­ви­жни­ка ка свом дво­ру ра­ди по­ку­ша­ја да му спа­се жи­вот и из­ви­да ра­ну, на ме­сту где је са­да ма­на­стир све­тац је мо­лио да га спу­сте и уз­вик­нуо Ми­ло­шу: „Ту ма­ни и пу­сти ме да умрем“ – што је као и у прет­ход­ној ва­ри­јан­ти пре­да­ња по­слу­жи­ло као осно­ва за име ма­на­сти­ра.

У мо­но­гра­фи­ји ма­на­сти­ра Ви­тов­ни­це про­то­је­реј др Ра­до­мир Ми­ло­ше­вић на­во­ди мо­гућ­ност да се ма­на­стир Ту­ман мо­же до­ве­сти у ве­зу са Јер­ме­ни­ма тр­гов­ци­ма, с об­зи­ром на то да ма­на­стир истог име­на до да­нас по­сто­ји у њи­хо­вој зе­мљи.

Оно што је нео­спор­но је­сте да је на­ста­нак ма­на­сти­ра Ту­ма­на у не­рас­ки­ди­вој ве­зи са Пре­по­доб­ним Зо­си­мом Си­на­и­том, те да је на ме­сту ње­го­вог под­ви­га или око ње­го­вог гро­ба не­по­сред­но по упо­ко­је­њу фор­ми­ра­на све­та оби­тељ. На ту мо­гућ­ност ука­зу­је Бо­жи­дар Ко­ва­че­вић у ра­ду „Вен­ци кне­зу Ла­за­ру и Ра­ва­ни­ци“, ко­ји на­во­ди мо­гућ­ност да је име ма­на­сти­ра Ту­ма­на из­ве­де­но из грч­ке ре­чи „тим­вос“ (лат. tu­mu­lus), што озна­ча­ва гроб, од­но­сно гроб­ну хум­ку.

Ка­ко год би­ло, име ма­на­сти­ра над­жи­ве­ло је ве­ко­ве и оста­ло очу­ва­но до да­нас као и спо­мен Све­тог под­ви­жни­ка Зо­си­ма, ко­ме већ ве­ко­ви­ма хи­та­ју не­вољ­ни­ци са мно­гих стра­на тра­же­ћи ле­ка и ду­хов­не уте­хе.

Сем спо­ме­на Пре­по­доб­ног Зо­си­ма Си­на­и­та ни­је по­зна­то ка­ко се мо­на­шки жи­вот у ма­на­сти­ру Ту­ма­ну од­ви­јао то­ком сред­њег ве­ка. Пр­ви по­да­так ве­зан за то је по­мен дво­ји­це жи­те­ља у тур­ском по­пи­су из XVI ве­ка. На­кон то­га, тек 1735. го­ди­не по­ми­ње се ту­ман­ски на­ме­сник Иса­и­ја као пред­став­ник мо­на­штва, при­су­тан на цр­кве­но-на­род­ном са­бо­ру у Кар­лов­ци­ма. Из ова два исто­риј­ска по­ме­на мо­же се на­слу­ти­ти да је ма­на­стир Ту­ман то­ком тур­ске вла­да­ви­не био ма­ли ма­на­стир на­ста­њен са јед­ним или не­ко­ли­ко мо­на­ха, иако на­па­дан и ру­шен, ве­ро­ват­но увек жив и по­ју­ћи.

Кроз чи­тав XIX век ма­на­стир је био ак­ти­ван, што се на­ста­ви­ло и у XX ве­ку, чак и у вре­ме ка­да је остао без цр­кве. Ново ру­хо ма­на­стир до­би­ја до­ла­ском ру­ско-срп­ског брат­ства из ма­на­сти­ра Миљ­ко­ва 1936. го­ди­не. Та­да се ак­тив­но об­на­вља пре све­га у ду­хов­но-бо­го­слу­жбе­ном сми­слу, а уз то ја­ча и еко­ном­ски, те се по­ди­же но­ви ве­ли­ки ко­нак и пра­те­ћи објек­ти нео­п­ход­ни за нео­ме­тан жи­вот и рад мо­на­шког брат­ства. Ру­ски мо­на­си до­но­се са со­бом чу­до­твор­ну ико­ну Кур­ске Мај­ке Бо­жи­је, ко­ја је до да­нас ве­ли­ка и по­што­ва­на све­ти­ња ма­на­сти­ра Ту­ма­на.

У том пе­ри­о­ду обре­те­не су и мо­шти Пре­по­доб­ног Зо­си­ма (1936. го­ди­не) што је умно­го­ме осве­жи­ло и про­ши­ри­ло у на­ро­ду увек жив спо­мен све­ти­те­ља. На­пре­дак ма­на­сти­ра у овом пе­ри­о­ду био је ви­дан и тра­јао је све до по­чет­ка Дру­гог свет­ског ра­та, ка­да ве­ли­ки део брат­ства, по­себ­но Ру­са, због смут­њи и не­си­гур­но­сти од­ла­зи у без­бед­ни­је кра­је­ве. Ма­на­стир је у те­шком ста­њу и са ма­ло­број­ним жи­те­љи­ма са­че­као осло­бо­ђе­ње. Но­ве вла­сти и оби­ча­ји ни­су би­ли на­кло­ње­ни цр­кви, те је по­сле­рат­не да­не ту­ман­ско брат­ство са му­ком но­си­ло. Ме­ђу­тим, и у том пе­ри­о­ду ма­на­стир ак­тив­но жи­ви и де­ла, об­на­вља­ју се ко­на­ци и еко­ном­ске згра­де, као и древ­на ис­по­сни­ца Пре­по­доб­ног Зо­си­ма.

Ка­ко је ста­ње са жи­те­љи­ма у ве­ћи­ни бра­ни­чев­ских ма­на­сти­ра би­ло углав­ном оскуд­но, мно­ги од њих су по­ве­ре­ни мо­на­хи­ња­ма на ста­ра­ње. Та­ко је на пред­лог Епи­ско­па бра­ни­чев­ског Хри­зо­сто­ма ма­на­стир Ту­ман 1966. го­ди­не пре­и­ме­но­ван у жен­ски оп­ште­жи­тељ­ни ма­на­стир.

Свој нај­ве­ћи про­цват ма­на­стир до­жи­вља­ва на кра­ју XX ве­ка при упра­ви му­дре и пред­у­зи­мљи­ве игу­ма­ни­је Ма­тро­не, за чи­је вре­ме је чи­та­ва оби­тељ у сва­ком сми­слу на­пре­до­ва­ла, а ве­ли­ка па­жња усме­ре­на је на об­но­ву уну­тра­шњо­сти цр­кве, ко­ја је у пот­пу­но­сти пре­у­ре­ђе­на и пот­пу­но жи­во­пи­са­на. Од­лу­ком Епи­ско­па по­жа­ре­вач­ко-бра­ни­чев­ског Г. др Иг­на­ти­ја 2014. го­ди­не Ту­ма­ну је вра­ћен исто­риј­ски ста­тус му­шког оп­ште­жи­тељ­ног ма­на­сти­ра. Данас је Туман најбројнији мушки манастир у епархији браничевској.

Испосница и извор

 На удаљености од око 1 км од манастира Тумама, дубоко у густој и древној шуми, налази се на далеко чувена испосница Светог зосима. У стени која доминира читавим крајем налазе се две печине, повезане уским пролазом. У једној од њих живео је, док се у другој молио преподобни На удаљености од око 1 км од манастира Тумама, дубоко у густој и древној шуми, налази се на далеко чувена испосница Светог зосима. У стени која доминира читавим крајем налазе се две печине, повезане уским пролазом. У једној од њих живео је, док се у другој молио преподобни осим. Данас је на месту молитвене келије Светога уређена капела. У пећинама је сачуван накит и оне су готово недирнуте људском руком.Покрај испоснице налази се чудотворни извор, а иза њега прелеп шумски водопад.
Последњи становник овог светог места био је схи-синђел Пахомије, које је мученички пострадао 1965. Године и сахрањен је на монашком гробљу манастира Тумана.