Смрт Његоша – Светог Митрополита Петра II Цетињског пустињака и Ловћенског тајновидца

Затим је пред народом, тада већ занемелим од тог родитељског достојанства, које ни у тренутку највећег бола није заборављало да задржи поштовање према чињеници да им је син свештено лице, прозборила Његошева мајка Ивана:
„Браћо Његуши, соколови Црногорци! Није лијепо што чините, што кукате и плачете за владиком. Нијесам ја њега родила нити за кукање нити за плакање, већ сам га родила о добру имена вашега и српскога. Вазда сам била и сада сам најсрећнија мајка, кад ми је Бог подарио тебе, мој вазда најмилији сине. Био си најљепши међу најљепшима не само тијелом него и душом. А за ваистину Божју ја, твоја мајка, за тобом никад нећу заплакати, јер кад би то учинила ја не би била твоја права мајка! Требају да плачу мајке које рађају издајнике и погани људске, а не ја. Проста ти сине материнска рана, просто ти српско млијеко којим сам те подојила. Слава Богу који ми те тако лијепога даривао и тако лијепог и младог узео, барем ће и Он, сине мој, од тебе имати што да види!”

”БЛАГО ОНОМ КО ДОВИЈЕКА ЖИВИ, ИМАО СЕ РАШТА И РОДИТИ”

Његош је хвалио Бога као идеал свега онога, што је за њега било велико, а што је он сам у себи осећао у маленим одломцима. Ови мали одломци идеалнога, који уосталом нису одломци до у односу према целом идеалу, Богу, и сачињавали су оно својство, којим се песник осећао сродан са „оцем појезије“ и које га је к овоме привлачило, као што једно сунце привлачи своју планету: „Некакво ме својство дигло тамо, некакав ме свети магнет тегли.“

Његошева љубав према поезији и науци

По доласку Симe Милутиновићa – Сарајлије на Цетињe, млади Раде се, вратио у Цетињски манастир, и постао његов ђак. Сима је у њему подстакао и пробудио пјеснички дар, љубав према народној пјесми, хеленској мудрости и пјесништву.
Сво то његово школовање, међутим било би недовољно и штуро да се у њему самом није разгорела тежња за науком, знањем и ширим образовањем. Док је са Симом читао Дантеову „Божанствену комедију“, доцније, као Митрополит учећи француски језик, на француском је читао Свето Писмо и пјеснике, а на руском – све што му је до руку долазило. Приликом доцнијих посјета Русији, доносио је бројне богослужбене књиге за цркве, Житија Светих Димитрија Ростовског, Каноник и друго. Његови боравци у Светотројицкој Алексанрдо-невској лаври, сусрети са Петроградским Светињама, са Бечом, Римом, Напуљом и уопште Италијом, све је то надопуњивало његово оскудно школовање, продубљивало и проширивало његове умне и духовне хоризонте…

Мало о Горском вијенцу – књизи који су наши преци знали наизуст

Мало је, ако упоште има таквих дела у нашој књижевности, којима се спонтано прилази са посебним осећајем – jедном врстом страхопоштовања – како је то случај са „Горским вијенцем“, који стоји изван и изнад свега другог, који је литерарни монумент нашег језика без поређења, и чије би делове требало „у камен урезати“, како је то написала Исидора Секулић – онако како су Римљани радили са великим елегијама. Сваки стих и ред Горског вијенца чита се као посвећени спис који одјекује из дубине и помера читаоца из равнотеже оном архетипском снагом којом је Његош успео да у спеву-поеми у десетерцу сажме велику синтезу засновану на народној песми, традицији и миту.
Горски вијенац (у првом издању Горскiй вiенацъ) je рефлексивно-херојска поема у облику народне драме Петра II Петровића Његоша, настала у доба српског романтизма. Дело је објављено у Бечу 1847. на српском народном језику и својом појавом представљало је велики допринос победи Вукове борбе за нови књижевни језик. Тема „Горског вијенца” је истрага, односно истребљење, потурица. Дело је написано после поеме „Луча микрокозма” (1845), a пре поеме „Лажни цар Шћепан Мали” (1847, објављена 1851).
Његош је, у „Горском вијенцу”, исплео читаву црногорску историју, опевао најважније догађаје из прошлости, од времена Немањића до почетка 18. века, насликао свакодневни црногорски живот, њихове празнике и скупове, дао народне обичаје, веровања и схватања, приказао суседне народе, Турке и Млечане. У ствари, у „Горском вијенцу”, у његових 2819 стихова (десетераца, изузев једне уметнуте песме у деветерцу и једне тужбалице у дванаестерцу), нашла су место три света, три цивилизације, које су се додиривале и преплитале на црногорском тлу. Прва је црногорска херојско-патријархална цивилизација, чији је највиши израз класична Црна Гора. Друга, турска оријентално-исламска цивилизација, и трећа, млетачка западноевропска цивилизација. Тој отворености према другим народима и културама, којој није стала на пут ни чињеница што су ти народи били исконски непријатељи Црне Горе, треба додати и другу отвореност спева, отвореност према природи и космосу. Она добија различите облике, од фолклорних посматрања небеских прилика, преко макрокосмичких визија владике Данила, до размишљања игумана Стефана о космичком поретку, у којима се хришћанска традиција додирује с модерним природнонаучним представама.
Дело је написано у Цетињском манастиру 1847. када су прилике у Црној Гори биле веома тешке, јер је суша спржила све и претила је страшна глад. Истовремено, скадарски паша Осман Скопљак гледао је да искористи тешко стање у Црној Гори и да разједини Црногорце. Све је то Његоша подсећало на једно давно време, на очајнички положај владике Данила с краја 17. и почетка 18. века, с тим што су тад у средишту историјског тренутка били други проблеми — истрага потурица и верска подељеност народа. Управо та унутрашња идентификација (Његош — Данило) била је разлог да се као тема у „Горском вијенцу” наметне историјски догађај — истрага (истребљење) потурица.
„Горски вијенац” је објављен фебруара 1847. у јерменском манастиру у Бечу. Око коначног назива дела Његош се доста премишљао. Првобитни називи су били: „Изви искра”, „Извијање искре”, „Извита искра”, чиме је желео да укаже на искру слободе која се јавила у тами ропства у којој је чамио српски народ. Та искра је дошла са Карађорђем и Првим српским устанком, али је ту „неугаслу искру слободе” видео и у својој Црној Гори. Конкретно, у самом делу „Горски вијенац” она се зачела у „истрази потурица” и прерасла у пламен ослободилачке борбе. Коначни назив „Горски вијенац” носи у себи особиту симболику: венац од црногорских подвига, од јунаштва и славе, од патријархалног морала, схватања, обичаја и веровања.