АТАНАСИЈЕ АНТОНИЈЕВИЋ – Прота који је благосиљао устанике
У срцу Шумадије, над насељем Буковиком, уздиже се планина Букуља и као какав штит скрива га од ветрова. Е баш ту, на том месту 1734. године, рођен је прота Атанасије Антонијевић. То је онај прота који је благосиљао устанике у Марићевића јарузи у Орашцу.
Отац му се звао Антоније Поповић, а породица је пореклом била из Херцеговине, са тим да су презиме (Поповић) добили по томе што су до средине 19 века имали укупно 17 свештеника у фамилији.
Прво образовање је стекао код стрица, свештеника буковичког, Јефтимија, а затим одлази у Београд где је изучио абаџијски занат. У Београду је научио турски и грчки, што ће касније устаницима бити од велике користи. После изненадне смрти стрица Јефтимија, Атанасије је рукоположен у чин јереја и постављен на његово место, а убзо и у чин протојереја. Атанасије је имао брата Арсенија који је био трговац у Земуну и још браће, као и сестру чији син је био Василије Стефановић Сараманда, који се истакао у Првом српском устанку.
Иако забележен и споменут у књизи: “Поменик знаменитих људи у Српског народа новијег доба”, од Милана Ђ. Милићевића из 1888. године, где је приказан животопис многих познатих и мање познатих, а значајних људи, њега историографија много мање и ређе памти.
Иако је протин Буковик удаљен од Орашца тек неки сат хода, и иако је прота не само благосиљао него и заједно са Вождем Карађорђем водио први напад устаника у Дрлупи, њега нема као важног и релевантног чиниоца у помињањума историчара……… једноставно је заборављен и то неправедно.
Две свадбе и устанак
Идеја о организовању отпора дахијској управи почела је да се развија у народу од почетка 1803. године. Занимљиво је да су за Први српски устанак биле значајне две свадбе, а на обема је био прота Атанасије.
Прва је била у Орашцу, 21. новембра 1803. године, када је угледни домаћин Стеван Томић женио сина Максима. Весељу су присуствовали виђенији људи тога времена, а догађај ће се испоставити значајнијим него што на први поглед изгледа.
Неко би помислио да је српска револуција “кренула” са свадбе. То није баш тако, али није ни далеко од истине, јер је свадба Максимова искоришћена као параван за договор о устанку, да Турци не би приметили скуп народних првака.
Како је све изгледало?
На састанку у јарузи је постигнут договор да се у пролеће 1804. године дигне устанак, а народни прваци су се, на предлог проте Атанасија, заклели да Турци неће сазнати за њихову намеру.
Текст заклетве гласи: “Ко издао, издало га тело; пожелео поћи, ал’ не могао! У кући му се не јављало ни старо ни младо! Од руке му се све скаменило; у тору мy овце не блејале; у обору краве не рикале. Да бог да се у сињи камен претворио, да се други на њега угледају. Не био срећан ни дуговечан, нити лица Божјег икад видео!”
Верује се и да је прота Атанасије био Карађорђев пријатељ и да је много утицао на њега. Зна се да је Карађорђе долазио у Буковик најмање двапут током фебруара 1804. године.
“Сеча кнезова” је само убрзала планове за устанак и збор у Орашцу. У тексту јереја Александра Миловановића на сајту СПЦ наведено је да је Атанасије био централна личност тог скупа.
Ту долазимо до још једне свадбе. За окупљање великог броја људи изабрана је свадба Луке Марковића, сина кнеза Марка Савића из Орашца. Извори не пружају прецизан датум одржавања збора, али најчешће се помиње 14. фебруар 1804. године. Ту се наметнуло питање избора вође.
У каталогу Народног музеја у Аранђеловцу цитира се Повесница Карађорђевог времена Ј. Ђурића. “Када је Карађорђе изнео питање вођства устанка, први се огласио прота Атанасије: ‘Тако и треба, брате Ђорђе! И ја први и сви овде собрани тако и ‘оћемо, и ‘оћемо баш да ти нама будеш старешина и глава пред нама, и ми ћемо те сви слушати’. На то повичу сви скупа собрани: ‘Да, и ми ћемо те слушати, а ко те не послуша, ми ћемо сви противо онога’.”
Када је почео устанак, прота Атанасије је заклео народне вође на међусобну слогу и верност Карађорђу.
Спасао Карађорђа од сече кнезова
Због његовог познавања грчког језика, грчке владике у Србији су га цениле. Када су Турци из крвне освете убили његовог стрица Јефтимија, Атанасије је од грчког владике у Београду затражио да оде у Буковик. Додељена му је стричева парохија. Прво је постао јереј, а убрзо и протојереј и важио је за једног од најугледнијих свештеника у Шумадији.
Стално је био у контакту са Српским кнезовима, а посебно са Карађорђем кога је иначе охрабривао и подржавао на устанак.
Захваљујући знању турског, лакше је но други сазнавао шта Турци смерају, те је тако и сазнао информацију о “сечи кнезова” и на време обавестио Карађорђа и тако му спасио живот.
Он не само да је заклео устанике у Марићевића јарузи, него се и борио раме уз рађе са њима, храбрећи их хајдучким беседама и крепећи их молитвом.
Пред прву битку устаника, којом је командовао заједно са Вождом (он једним, а Карађорђе другим крилом напада) овако је храбрио саборце и устанике: “Браћо, ево дође и то да се побијемо с Турцима. Немојте, браћо, ниједан узмакнути, нити се поплашити. Бог је с нама, па кога се другога имамо бојати? Него треба опет да се закунете да ћете сложно ударити и да нећете издати”.
На то његово сви устаници у глас су викнули: “Да се закунемо !!!”
Прича о крсту
Занимљива је прича о крсту којим је прота благосиљао устанике. У тексту на сајту Републичког завода за заштиту споменика културе наводи се да је то био мали дрвени ручни крст. Стилски је близак атоским крстовима, а сигнатуре на њему су грчке.
Још је интересантније то како је крст доспео до Музеја Првог српског устанка у Орашцу. У тексту се наводи да га је поклонио Драгиша Јокић из Тополе, у спомен на свог брата погинулог у Народноослободилачкој борби.
Драгиша је потомак једног од Карађорђевих блиских сабораца, Петра Јокића. Крст је чуван y породици као реликвија највеће вредности. Сем чврсте традиције да је припадао проти буковичком Атанасију који га је дао Петру Јокићу, данашњи Јокићи о овом крсту немају никаквих других података.
Наводи се да су Петар Јокић и прота Атанасије од првих дана устанка, па и пре њега, припадали најужем устаничком кругу, да су били дугогодишњи познаници и пријатељи.
Којом је приликом прота предао крст Јокићу и да ли њему лично или њему као командиру Вождове свите, није познато.
Улога Српске Цркве и њеног свештенства и монаштва у устанцима
У сретењској Карађорђевој обнови Србије, често се прећуткује улога српске Цркве тј. српског свештенства и монаштва, који су, уз устанике, били кључ обнове српске државе. Српска православна црква, заједно са својим митрополијама црногорском (тј. зетском), београдском и карловачком јесте темељ и српске и црногорске државе. Без српске Цркве, нема ни српске државе, јер је Црква својим духовним ауторитетом, и крвљу и животима Карађорђевих устаника, буквално створила државу.. На духовном вођству и ауторитету проте буковичког Атанасија Антонијевића, и на ратним победама генијалног војног стратега вожда српског Карађорђа, обновљена је Немањићка Србија.
Без делатности проте Атанасија буковичког и уопште свештенства и монаштва Смедеревског санџака (прави назив за оно што се у народу усталило као “Београдски пашалук”) тешко да би устанак онакве снаге и размера био замислив. Најпре поменимо архимандрита и игумана манастира Боговађа код Лајковца, Рафаила Ненадовића, кога народ памти као Хаџи Рувима, а кога су Турци, као једног од најугледнијих српских духовника, мучили и набили на колац у “Сечи кнезова”, догађају који је претходио самом устанку. Затим ту је био и јеромонах и игуман манастира Моравци код Љига, Герасим Георгијевић, у народу познатији као Хаџи Герасим или Хаџи Ђера, а кога су Турци такође убили у “Сечи кнезова”. Обојица су окупљали око себе најугледније и најимућније Србе припремајући их за коначни устанак против Турака. Затим ту су и игуман Пајсије Ристовић и Свети јерођакон Авакум Продановић (родом са Козаре), као активни помагачи устанка и мученици, који су пострадали за Христа у Београдској тврђави 1814. године, након буне Хаџи-Продана Глигоријевића.
Овде обавезно морамо да поменемо и двојицу владика односно три Мелентија. Ту је најпре потоњи митрополит београдски Мелентије Павловић, који је у време устанка био игуман манастира Враћевшница код Горњег Милановца. Ту је такође био и потоњи владика ужичко-шабачки Мелентије Симеоновић Никшић, један од најважнијих духовника током устанка. Још један Мелентије, овога пута Мелентије Стевановић, игуман манастира Рача на Тари код Бајине Баште, се такође истицао током устанка.
Додатно што се тиче учешћа Српске православне цркве у обнови српске државнисти 1804. године, ту никако не смемо да заборавимо и свештенике протојереја из Бранковине код Ваљева Матеју Ненадовића, оснивача владе Србије и српске дипломатије, као и попа Луку Лазаревића, великог Карађорђевог јунака у бојевима и војсковођу. Hе смемо заборавти ни митрополита црногорског Светог Петра I Петровић-Његоша Цетињског који је са Карађорђем одржавао најприсније везе и повео офанзиву 1809. године и подржавао устанак брдских племена како би се Карађорђева војска спојила у Црној Гори са црногорско-брдским племенима како би ушла у састав Карађорђеве Србије. И карловачки митрополит Стефан Стратимировић био је кључ финансијске, снабдевачке и дипломатске помоћи устанку, без кога никаква акција није била изводљива. Ту треба поменути и Карађорђевог зета попа Миљка из Аџибеговца, који се касније замонашио у ресавском крају.
Међутим, убедљиво најважнија личност и духовни вожд Првог српског устанка био је прота буковички Атанасије Антонијевић.
Прота Атанасије је био и духовник Карађорђу и његовој жени Јелени, који су били изузетно привржени Православној вери, постивши све постове и редовно се исповедали и причешћивали.
Смрт Атанасија Буковичког
Када је почео устанак, прота Атанасије био је већ стар човек. Коња, оружје и новац дао је сестрићу Василију Стефановићу Сараманди.
Умро је у родном Буковику и сахрањен је с леве стране, уз олтар буковичке цркве која се посебно повезује са његовом личношћу.
Карађорђе није дошао на протину сахрану, јер је за његову смрт сазнао дан касније, а у тексту јереја Миловановића је наведено да је Вожд тада клонуо духом од превелике туге. Турци су 1813. године запалили дрвени кров на цркви и он се потпуно срушио и пао на плочу на протином гробу, потпуно је уништивши.
Данас је на спољашњој страни северног зида иза цркве спомен-плоча која сведочи о догађајима у којима је актер био прота Атанасије Буковички, а црква је потврђена као непокретно културно добро.
Део посвећен проти Атанасију Буковичком у “Поменику” завршава се једном занимљивошћу у вези са вођом Другог српског устанка и кнезом Милошем.
Наведено је да је он 1859. године дошао у Аранђеловац и да су пред њега изашли буковички свештеници на подворење.
Када је чуо да су из Буковика, кнез је рекао: “У Буковику је био прота Атанасије, Бог да га прости! Он је нама својски помагао у почетку устанка на Турке!…”, записано је у књизи.
Извори и литература:
– М. Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијег доба.
– Републички завод за заштиту споменика културе, “Крст над којим су се по традицији заклели устаници 1804”.
– Каталог изложбе “Збор у Орашцу и Први српски устанак” Народног музеја у Аранђеловцу.
– Миодраг Соколовић, Марићевића јаруга у Орашцу.
– www.kulturnonasledje.com (Завод за заштиту споменика културе Крагујевац).