Један од највећих хришћанских празника jecтe Божић. Тога дана пpaзнујемо рођење Jeдинopoднога Сина Бoжjeг – Господа Исуса Христа од Духа Светога и Свете Деве Mapиje у Bитлejeмy Jудejcкoмe за време Ирода цара” (Мт 2, 1).
С обзиром на месијанску службу новорођенога Богомладенца Христа, кojи je „ради нас људи и ради нашега cпасења сишао са неба… и постао човек” – Његово рођење у времену je најзначајнији дoгaђaj у историји рода људског. 3aто je целокупно културно човечанство од пре две хиљаде година поделило историју рода људског на два дела – на историју пре рођења Господа Исуса Христа и на историју после рођења Господа Исуса Христа, или како се краће каже: на историју пре и после Христа. Рођење Господа Исуса Христа je, дакле, центар хришћанске историје. Отуда je и радовање Божићу основа и предуслов за нajвећу радост над радостима – Васкрсење Господа Христа. Зато се Божић назива „Мала Пасха“, то jecт „Мали Ускрс”.
Наша Св. Црква православна припрему прославе Божића почиње на четрдесет дана пре празника, када je прописала почетак Божићњег поста, кojи тpaje од 25/15. новембра до 7. jaнуара/24. децембра (по старом календару). Божићни канон „Христос ce paђa, славите Га, ево Христа са небеса – сретајте Га”, пoje се у њему од празника Ваведења Пресвете Богородице 21. новембра до 1. jaнуapa. И сви o6ичаји народни, jecу припрема за „домаћу цркву”, за сваку православну кућу, да нajcвeчaније дочека празник Богодетета Исуса Христа, који се родио у Bитлeјему jeданпут, а у нашим срцима сваки пут када прослављамо Божић.
Припреми овог нajpaдocниjeг дана, у нашем српском народу, посвећене су нарочито три последње недеље пред Божић, за кoje наш народ има и називе: Детињци, Материце и Оци, као и за дане уочи самог празника: Туциндан и Бадњи дан.
У овим припремним недељама пред Божић oбичаји народни су, углавном, свуда исти. Hajпре очеви и маjкe, у трећу недељу пред Божић, кoja je посвећена деци, и зове се Детињци, изјутра рано, вeзyjy свojy децу, негде чак и ону у колевци, а деца им се „дреше”. Пошто је то увек недеља по Св. Николи, то обично „Свети Никола тога јутра доноси деци поклоне!”
Овај обичај везан за Светог Николу је код нас на велику штету заборављен, и његово место је неправедно заузео католички деда мраз.
У другу недељу пред Божић, која је посвећена мајкама, зове се Материце. Тада деца везују мајке, а оне им се „дреше” и дају поклоне које су претходно припремиле.
У прву недељу пред Божић која је посвећена очевима, зове се Оци. Тада деца „везују” очеве, а они им се „дреше”. Ово узајамно „дрешење” је узајамно чињење поклона љубави које ствара празничну – свечану атмосферу у породичним хришћанским круговима. Такву празничну атмосферу створили су Мудраци источни светој породици Богодетета поклонивши Му се у витлејемској пећини уз дарове: смирну, тамјан и злато. Символика овог узајамног „везивања” и ,дрешења” деце и родитеља је јасна: припремамо се за дочек најрадоснијег празника хришћанског – Божића, који је помирио човека са Богом, одрешивши га веза греховних, а везавши га новом везом љубави за Бога. У жељи, дакле, да Његов долазак сачекамо везани најчвршћим везама међусобне љубави, јер је и Он – Божић- Љубав, која је „свеза савршенства” ми се о Детињцима, Материцама и Оцима, међусобно „везујемо” и „дрешимо”. То везивање и дрешење прелази наше породичне кругове и простире се на рођаке, пријатеље и све познанике наше и тако настаје спонтано опште српско, православно – хришћанско – славље везивања и дрешења пред наступајући празник Рођења Спаситељева, који је одрешио Адама и Еву од вечне смрти, и поклонио им живот вечни.
И тако је спрски народ осмислио на сопственом искуству наш хришћанско-православни календар, који је једновремено и српски народни календар. Детињци, Материце и Оци су, дакле, наши народни празници, нанизани у претпразништву Рођења Христовог, тако да су у средини Материце, дан мајки, јер је мајка веза, по којој „да није мајке ни света не би било”.
Материце су празник светих српских мајки, као што су Детињци дан свете српске деце, а Оци – дан српских светих отаца.
Други дан пред Божић, у нашем народу се коље (туца) „Божићњар”, „Печеница” којом ће се сва чељад на Божић омрсити, после дугог шестонедељног поста. И овај народни обичај везан је за „Божићњар” или „Печеницу”, иако је то у ствари прасе, а јагње води порекло од рођења Господа Исуса Христа у витлејемској пећини у којој су пастири затварали своје стадо. Свети апостол и евангелист Лука сведочи да су витлејемски пастири, кад им се анђео Господњи јавио и обасјала их слава Господња, оне чудесне ноћи када се Господ родио, отишли до Витлејема и у пећини витлејемској нашли „Марију и Јосифа и дијете где лежи у јаслама” (Лк гл.2) и поклонили му се. А Свето предање, које се чува у Светој Цркви, сведочи да су тада пастири на дар Богомладенцу однели јагње. То је наш „Божићњар”, који се припрема на Туциндан, врти на ражњу (пече) на Бадњи дан, а једе на Божић као прва мрсна храна. Због тога што се „Божићњар” у старо време није клао но туцао крупицом соли или ушима секире, тај се дан и данас зове Туциндан. „Божићњар” је код нас прасе а не јагње просто зато што код нас у време Божића нема јагањаца.
Дан уочи Божића зове се Бадњи дан, а ноћ која следи Бадње вече, због тога што се тога дана и те вечери бденише – не спава, но са нестрпљењем очекује најсвечанији моменат у историји рода људског – Рођење Богодетета Христа. Због тога се и видљиви симбол Његов, који са нарочитим обредом уносимо у домове своје, зове Бадњак. Бадњак (млад церић или храстић, или, пак церова или храстова гранчица) симболички представља Спаситеља нашег – Господа Исуса Христа, који је, у напону своје снаге, силом свога Божанства, раскинуо ланце ропства греху, препородио човека и у њему разбуктао пламен љубави према добру, врлини – према Богу, надвећем добру, омогућивши му спасење од греха, зла и вечне смрти- смрти духовне, као што и млад церић, односно храстић, силином својом, разбуктава ватру на огњишту а жарким пламеном својим осветљава све углове домова наших.
И хришћански Бадњак као и Божићњар води порекло од оне чудесне божанствене витлејемске ноћи када се у пастирској пећини родио Спаситељ човечанства, а пастири, који „чуваху ноћу стражу код стада својега (Лк 2, 8), ложили ватру и грејали се. На глас ангела Господњег, који им се јави и рече: „Не бојте се; јер, гле, јављам вам велику радост… данас вам се родио Спас, који је Христос Господ… Наћи ћете дијете повијено где лежи у јаслама”. – „Када су, по договору, пошли до Витлејема да виде шта се тамо догодило што им каза Господ” (Лк 2, 10,11и15), насекли су и понели доста грана да наложе ватру и поред Новорођенчета и поред Мајке Његове,јер ноћ она беше врло хладна.
Временом у нашем народу развио се читав култ, везан, како за Бадњак тако и за Бадње вече. Данас на селу, па и у граду где је то изводљиво, на Бади дан изјутра рано, домаћин куће или неко од мушке чељади, одлази у шуму, у гај, у забран, са секиром у руци за Бадњак. Када нађе церић или храстић погодан за Бадњак (прав и гранат а толико велики да га може на рамену донети до куће), обред сечења Бадњака почиње крсним знаком. Бадњачар се, наиме, прекрсти у име Оца и Сина и Светога Духа и изговори кратку молитву: „Помози Боже и Бадњаче свети!” Затим секиром у три маха, у име Свете Тројице, пресече церић-храстић тако да падне на источну страну одакле Господ долази. Онда пронађе дрен, одсече грану и каже: „На здравље нам било! После тога Бадњак стави себи надесно раме и однесе кући певајући: „Рождество Твоје Христе Боже наш…” До ноћи Бадњак стоји пред кућом, у дворишту, а у вишеспратницама у граду, где је Бадњак церова или храстова гранчица са прутићем дрена и шачицом сламе, што се купује на пијаци, Бадњак стоји у предсобљу стана. А када падне Бадње вече, бадњачар поново узима Бадњак и дренову грану, ставља га себи на десно раме и уноси у кућу. Тада он, свечаним гласом поздравља домаћицу и сву чељад: „Добро вече и срећно вам Бадње вече! “ Домаћица и сва чељад, у празничном руху, исто тако раздрагано и свечано одговарају: „Бог ти добро дао и среће имао!” И из сита посипа Бадњак житом, премазује га медом и прелива вином. Затим се прекрсти, целива Бадњак тамо где је премазан медом и преливен вином и Бадњачара у образ уз познато мирбожење у коме Бадњачар каже:”Мир Божjи – Христос се роди!”, а домаћица одговара: „ Ваистину се Христос роди! “ Ово љубљење Бадњака и мирбожење између Бадњачара и домаћице се понавља са свима укућанима.Симболика овога сусрета је јасна. Господ Исус Христос – новорођени Спаситељ човечанства, у виду Бадњака, улази у дом наш и свима члановима домаћинства доноси здравље (дренов прутић), изобиље плодова земаљских (жито) и духовну радост (мед), која је слатка као мед или чак слађа и од меда, јер је осигурана невином крвљу (вино) Његовом, која ће се у своје време пролити на Голготи. Бадњачар онда узме кадионицу, оде пред икону домаће славе, пред којом је упаљено кандило, окади је, обиђе сва одељења у дому, да све замирише на тамјан и смирну, у све одаје поспе сламу и звечећи (сребрни) новац, а у гостинској соби, где је икона још и по три ораха у сва четири угла. У граду се завежљајчић сламе са дреновим прутићем обично стави испод стола на коме је припремљена бадњачка вечера. Док ово чини Бадњачар, односно домаћин куће, обично се поје Божићни тропар: „Рождество твоје Христе Боже наш…”, „квоче” и „пијуче”. Тамо где Божићни тропар не зна]у само се „квоче” и „пијуче“.Квоче Бадњачар: „кво”, „кво”, „кво”, а пијучу деца: „пију”, „пију”, „пију” и тако из одељења у одељење.
И овај део обичаја на Бадње вече је пун смишљене хришћанске симболике. Када се Господ Исус Христос родио у пећини витлејемској, мајка га је повила у пелене и положила у јасле на сламу. Отуда и слама у свим одељењима нашега дома на Бадње вече када се Господ рађа. А када су мудраци источни, вођени звездом, дошли и поклонили Му се, даривали су Га златом, смирном и тамјаном. Отуда и у нашим домовима по свим одељењима окађеним смирном и тамјаном просут новац сребрни (звечећи) и златни. Ораси пак у сва четири угла гостинске собе симболички представљају Свету Тројицу, која влада васиојном светом од Истока до Запада и од Севера до Југа. 0на се човечанству јавила потпуно, очигледно и јасно Рођењем Господа Исуса Христа. Његовим крштењем на реци Јордану, када ми празнујемо Богојављење-потпуно јављање Бога људима, као Света Тројица, а нарочито Христовом науком у којој апостолима, пред само своје славно вазнесење на небо,оставља аманет:„Идите, дакле, и научите их да држе све што сам вам заповедио”(Мт 28, 19-20).Дакле, не у име моје, у име Оца или у име Духа него у име Свете Тројице. Света Тројица влада васионом светом и све што год бива у њему од Оца кроз Сина у Духу Светом, бива Светом Тројицом, која је по суштини једини Бог, али Три различите Личности нераздељиве. Када се по свим одајама (одељењима) поспе слама, бадњачар ставља Бадњак на ватру да прегори. Тамо где је обичај да се уносе два Бадњака, која симболишу божанску и човечанску природу у Господу Исусу Христу, они се укрштају на ватри.
Бадњачка вечера је многоврсна и обилна али строго посна. „На њој пре свега, мора учествовати сва чељад. Једе се, не са стола, него са пода, по коме је прострта слама, или са вреће у коју је метнута слама… Бадњачки колач се не сече ножем, но се ломи руком. Не сме се појести све јело ни попити све пиће, него се понешто оставља преко ноћи, на оном месту са кога се вечерало. О Бадњем вечеру, исто тако и о првом и о другом дану Божићна софра се не диже, нити се ђубре избацује. Од овог правила које наводи др Веселин Чајкановић, данас се одступа, нарочито у граду, где се Бадњачка вечера једе са стола испод кога је прострта слама или само чак завежљајчић сламе са дреновом гранчицом.
За вечеру на Бадње вече наше домаћице, док домаћини иду за Бадњак,умесе Бадњачки колач, који је обична Бадњачка погача без квасца што се за време вечере ломи а не сече. Од јела, на софри, или пак, на самом поду, поврх сламе, домаћица је спремила поред хлеба (погаче) и соли, рибу пржену на уљу, мед, вино и пасуљ (обично „пребранац” или „мељанац”). У ситу, којим је сачекала Бадњачара и Бадњак, поред жита спремљено је сваковрсно воће: ораси, јабуке, крушке, суве шљиве, урме, суво грожђе, бадем, лешник.
Пред тако припремљеном Бадњачком вечером домаћин се прекрсти, запали свећу, окади трпезу и сву чељад, отпева:„Рождество твоје…”, прочита молитву Господњу (Оче наш…), разломи Бадњачки колач-погачу и сву чељад понуди са вечером у којој се уз чашу вина дижу здравице,како је где обичај или како ко уме да наздрави. Углавном здравице се дижу за: „Помози Боже и у добри час…”
„У славу закона и у бољи час…”,
„За Свету Тројицу и у славу Божију…”
„За четири ступа јеванђелиста…”,
„За петозарне мученике…”,
„За честитост збора и сабора…”
„За седмочислинке…”(За домаћина,домаћицу;за кумове и пријатеље; за госте и намернике; за омладину)
И Бадњачка вечера, као уосталом и сва досадашња припрема за дочек Божића, пуна је осмишљене хришћанске симболике.
Погача Бадњачка (хлеб) симболише самог Спаситеља нашег Господа Исуса Христа. Он је сам за себе рекао: ,,Ја сам хлеб живи (хлеб живота),који сиђе са неба; који једе од овога хлеба живеће ва вијек; и хлеб који ћу ја дати за живот свијета”(Јн 6,51).
Риба, као и хлеб, симболише Спаситеља нашег Господа Исуса Христа. На грчком језику, преко кога су и наши преци примили хришћанство, риба је ИХТИС (IХОYС), а то је скуп иницијала Исуса Христа Божјег Сина:I=Исус; Х=Христос; 0=Божjи, У=Син ;С=Спаситељ. Дакле,ИХТИС=РИБА значи: Исус Христос Божји Син. Зато је у првим временима Хришћанства, риба била знак распознавања за хришћане и цртала се по катакомбама у којима су први хришћани,у страху од многобожаца,вршили своја заједничка богослужења и учествовали у „ломљењу хлеба” и „вечерама лубави”.
Со симболише силу Божанску, благодат Божју која чува дело Божје као што со чува хлеб и рибу од плесни и трулежи.
Вино симболички представља крв Спаситељеву којом је Он на Голготи дао откуп Богу за грехе људске;човека помирио са Богом и спасао га вечне осуде и смрти духовне.
Мед-производ најчистијег створења под небом-пчеле, најслађа материја земаљска, сим болише сладост вечнога живота под окриљем Тросунчаног Бога, који нам је осигурао Спаситељ наш Господ Исус Христос најпре својим рођењем,у пећини витлејемској. Свећа која се пали на Бадње вече и на Божић, у многим домаћинствима, нарочито на селу, двокрака је или трокрака. Она је спремљена од чистог воска. То је, у ствари, дебела провлака и обично је намотана у клупче те има облик лопте, круга са кога се развија онолико колико је потребно док сагорева за време Бадњачке вечере и Божићњег ручка.
Свећа својом светлошћу симболички представла Божанство,које је без почетка и краја (круг,лопта,клупче). Сам Господ Исус Христос за себе каже:,,Ја сам светлост свету…”(Јн 8, 12). „Док имате светлости, верујте у светлост, да будете синови светлости”(Јн 12 36).
После вечере спава се на слами а изјутра рано, по распореду, једни у цркви (у храму) у свечаном руху (обично домаћин куће), други за воду на извор, кладенац, бунар, чесму (обично девојка-водоноша), трећи у штали код стоке. А домаћица сачека најмилијег Божићњег госта „Полoжајника”.
То је прва особа која тога Божићњег јутра уђе у наш дом. Он, по општем веровању, полази у наш дом, (зато се зове „Полoжајник”) и доноси срећу у наше домове. Зато се пази да „Полoжајник” буде дете, које има чисто, безазлено срце и спуњено љубављу. Но, разуме се, „Полoжајник” бива и одрастао човек, комшија, рођак, намерник па чак (на селу) и животиња, во, на пример-што је данас врло ретко али се још где-где догађа. Да „Полoжајник” буде дете нарочито су утицале речи Спаситељеве: „Заиста, заиста вам кажем, ако се не повратите и не будете као дете, нећете ући у царство небеско. Који се, дакле понизи као дете онај је највећи у царству небеском. „ Ко прими дете у име моје, мене прима ” (Мт 18,3-5).
Ми, “Полoжајника” на Божић примамо као самог Господа, који својим рођењем у све домове људске доноси мир и добру вољу. Наш „Полoжајник” пази да десном ногом прекорачи преко прага у наш дом и да поздрави домаће са: „Христос се роди!” и „Срећан вам Божић!”, на шта му, обично домаћица, одговара:„Ваистину се роди”, „И теби срећан да Бог да!” Онда га поспе житом из сита и приведе ватри у коју он убацује новчић и Бадњаком (гранчицом од Бадњака) почиње да џара по ватри, али тако да из ватре и Бадњака прште варнице на све стране док он благосиља:
Колико варница, толико среће у дому!”,
Колико варница,толико парица!”,
Колико варница,толико јагањаца у тору”,
Колико варница, толико напретка у добру”,
Највише здравља и весеља, дај Боже!”,итд.
У народу има много обичаја у вези са „Положајником” и Бадњаком, но ово је битно, заједничко, најважније и присутно у целом нашем народу
То је колач умешен на Божић изјутра рано са, неначетом водом, у који је стављен сребрни или златни новчић. Воду је донела тога јутра водоноша са извора, чесме, бунара, кладенца или (у граду) наточила у кухињи. Да би домаћица умесила „чесницу “ за домаћинство које не броји више од пет чланова потребно је 1/2 кг брашна, пола паклице квасца растопљееног у млакој води, кашика уља, мало соли и мало Богојављенске-свете воде, која се унакрст сипа у тесто. Ово се све добро смеси млаком водом као и сваки славски колач. Затим се сребрни или златни новчић (негде га домаћица увије у чисту, белу хартију) утисне у средину теста, па још мало смеси и тесто остави да нарасте. Када тесто добро нарасте одозго, по средини теста, притисне се слово, печат, поскурник и стави у врућу пећ да се испече. На исти начин меси се и Божићни колач, само, разуме се, без чеснице-без сребрног или златног новчића. ]
„Чесница” се ломи за време Божићњег ручка одмах после Божићњег колача, који се, опет, ломи као и сваки славски колач у дому са домаћинима, у чему учествује сва чељад. Када се, дакле, домаћин врати из цркве, на Божић, честита свима празник са: „Христос се роди!”, на шта му сви одговарају: „Ваистину се Христос роди!”-У дому настаје опште мирбожење које изазива велику радост. У тој Божићној радости нико се ни на кога не сме наљутити. Општа љубав влада у целом дому. Онда домаћин свима подели нафору и настаје Божићни ручак, који треба да буде најбогатије и најбрижљивије припремљен. Као и на Бадње вече домаћин се прекрсти, запали Божићну свећу, окади трпезу, прочита „Оче наш”, или, ако зна, отпоје: „Рождество твоје Христе Боже наш…”, пререже Божићни колач, а онда узме „чесницу”, подигне је увис, у славу новорођенога Богомладенца, а за живот и за здравље свих укућана, положајника и намерника, окрене је као славски колач са свима укућанима три пута, преломи преко средине и свима члановима домаћинства (присутнима) одломи и да по једно парче. Једно одвоји за положајника, друго за путника намерника (за члана домаћинства који није присутан-за војника, на пример).Тим је Божићни ручак почео. Чељаде у чијем се делу чеснице нађе новчић, сматра се срећним под благословом Божјим, те се њему поверава почетак важних послова у току целе године.
На Божићној трпези налази се сито са воћем као и на Бадњачкој вечери; Божићна свећа; Божићни колач; Чесница, Печеница, кобасица.
Ту су, разуме се, још сваковрсне ђаконије, које домаћице најбрижљивије припремају за овај најрадоснији дан, у који нам се Божић родио, који треба и најодабранијим јелом и пићем и да се прослави.
Глава и плећка Божићњара не једу се на Божић, већ се чувају за Нову годину, која се у народу зове Мали Божић или Василица.
На Бадње вече и на Божић и у храму и у дому певају се ове Божићне песме:
Тропар гл.4. (на црквенословенском)
Рождество твоје, Христе Боже наш, возсија мирови свјат разума,в њембо звје-здам служашчи звјездоју учахусја,Тебје клањатисја солнцу правди, и тебе вједјети с висоти востока: Господи слава тебје.
На српском (превод)
Рођење твоје, Христе Боже наш, обасја људе светлошћу познања, јер у њој се они који изучаваху звезде од звезде научише да се Теби клањају као Сунцу правде, и да те гледају са висине истока: Господе слава Теби.
Кондак гл.3. (на црквенословенском)
Дјева днес пресушчественаго раждајет, и земља вертеп неприступному приносит, ангели со пастирми славословјат. Волсви же со звјездоју путешествујут:нас бо ради родисја Отроча младо, превјечниј Бог.
На српском (превод)
Дјева данас рађа Онога који је био пре свега, а земља приноси пећину Неприступноме; ангели са пастирима славослове, а мудраци путују са звездом, јер се ради нас роди Дете младо, превечни Бог.