"СВЕТИ СРБ и ја"

Васкрс

ПОСТОМ ИЗРАЖАВАМО СВОЈУ ЉУБАВ ПРЕМА ГОСПОДУ

Пост је установио Господ Исус Христос, који је и сам постио четрдесет дана и ноћи у пустињи, пре почетка свог проповедања о доласку Царства Небеског.
Циљ поста је очишћење душе и тела. Прави пост има телесну и духовну страну. Телесни пост се састоји од уз- државања од „мрсне“ хране, што значи да се у време поста не једу намирнице животињског порекла: месо, јаја, млеко и млечни производи, као ни чоколада и разни кремићи.
У време посних дана се једе поврће, житарице, воће, морски плодови и по некад риба, а све се припрема на уљу или води, што зависи од тога који је дан у току поста. Духовна страна поста се састоји у: уздржавању од рђавих мисли, жеља, речи и дела, умножавању молитава и чињењу добрих дела.
Постом изражавамо своју љубав и веру у Господа, јер само онај ко поштује све заповести Господње, има истинску љубав према своме Творцу.
Пост није само одређени период времена у којем се одричемо неке хране и забава. У данима поста праштамо сви- ма који су нас увредили, кајемо се и исповедамо оно што смо ми урадили, а није било добро, јер православни хришћанин није онај ко је то само по имену, него по животу и делима. Ако у срцу станују црне мисли и нема љубави, благости, праштања и тежње за добрим делима, узалуд се одричемо хране.
Није добро ни довољно постити само прву и последњу седмицу (недељу) поста, сматрајући да смо тиме „одужили дуг“. То је заваравање које подсећа на мост чија је градња започела са обе стране реке, а средина остала празна. Таквим мостом се никуда нити долази, нити пролази
hristos vaskrse 2017
vaskr16

Лазарева Субота

У суботу је Христос дошао у Витанију, где је пре четири дана умро Лазар, брат Марте и Марије. Оне су, као и њихов брат, биле следбенице Христове и чврсто веровале да је он Спаситељ, Син Божји. Сестре су туговале и плакале за братом.
Кад је дошао Христос сестре су рекле да њихов брат не би умро да је Он био ту. И Христу је било жао Лазара, заплакао се и тражио да га одведу до Лазаревог гроба. У Јудеји су, у то време, покојнике сахрањивали у каменим пећинама.
Христос је рекао да отворе гроб. Марта је казала да су прошла четири дана од смрти њеног брата и да леш већ заудара. Христос се на то није обазирао. Подигао је руке к небу и усрдно се помолио Оцу, а онда је позвао:
„Лазаре, Лазаре, изађи напоље!“
И гле, чудо се догодило. Лазар је устао и обавијен погребним платном изашао на светло дана. На то је Христос погледао у небо и захвалио се Оцу који му је услишио молитву. То је видело много људи, па се вест о чуду Христовом, који је васкрсао Лазара, проширила на све стране.

Врбица

Деца су чистим срцем познала Спаситеља. Махала су палмовим гранчицама и бацала цвеће на пут којим је Исус Христос пролазио. Како код нас нема палми, беру се младе врбове гранчице, које се, после вечерње службе освешта- вају у цркви и деле народу, зато се Лазарева субота зове и Врбица. Деца на тај дан добијају звончиће, зато што су они јагањци Христови.

Цвети

Сутрадан, у недељу, су Цвети. Овај празник се слави у спомен на дан када је Исус Христос ушао у Јерусалим јашући на магарцу. Становници Јерусалима су бацали цвеће на пут којим је пролазио.
 
Људи су поздрављали Пророка који је толико чуда учинио, болесних и немоћних излечио, чак је и Лазара из мртвих подигао. Славили су Га и клицали:
„Осана сину Давидову!“
Познајући и признајући да је Он онај чији је долазак пророкован вековима. Без обзира колико је чудо Христос учинио васкрсавши Лазара, то се некима није допало.
Они су одмах отишли фарисејима који су се забринули, јер им је било јасно да ће сада сви поверовати у Месију. Првосвештеник Кајафа је рекао да је боље да један човек умре за народ, него да сав народ пропадне. Сковали су план. Тражили су неког ко ће издати Христа.

Велики понедељак и уторак

Понедељак и уторак Исус је провео у граду који се зове Јефрем. Тамо је неуморно поучавао своје ученике, утврђивао у вери и припремао за тешке дане који долазе.

Велика среда

За тридесет сребрњака, Исуса Христа издао је Јуда Искариотски, један од апостола. Завист и злоба су обузе- ле његово срце. Кад оне тако нагризу људско срце, тада страда и Онај који је, једини од свих људи на земљи, био безгрешан.
Пред празник Пасхе, Христос се вратио у Јерусалим. Позвао је своје ученике на вечеру, знајући да долази дан страдања. Христос је знао ко ће га издати, јер нема тајне коју Бог не зна.
Господ наш Исус Христос принео је себе на жртву из љубави према нама, ради искупљења наших грехова.

Велики четвртак

У четвртак, Христос је за трпезом заблагодарио Богу, благословио и преломио хлеб. Поделио га је дванаесторици апостола рекавши да је то тело Његово. Кад им је поделио вино, рекао је да је то крв Његова, крв Новог завета, и да и они треба тако да чине убудуће. Апостоли тада нису разумели многе Његове поуке. Говорио им је:
„Ако зрно пшенично не падне на земљу и не умре, род не може донети.“
Саветовао их је и учио љубави једних према другима, али до Јудиног срца, обузетог злом, нису допирале Божанске речи. После су отишли на Маслинску гору, где се Христос последњи пут молио Оцу. Он је знао шта ће се догодити. Кад се молио Оцу у Гетсиманском врту, молио је да га мимоиђе чаша страдања, али је рекао и ово:
„Нека буде воља Твоја, а не моја.“
Потом је дошао Јуда са војницима, пољубио Христа, а Он га је питао:
„Зар ме пољупцем издајеш?“
Јуда ништа није одговорио. Исуса су одвели пред првосвештенике да му суде. Те ноћи, ученици су били као стадо без пастира, изгубљени и очајни. Чак је и Петар, који је бескрајно волео Христа, те ноћи поклекао и три пута Га се одрекао.
Кад је трећи пут рекао да не познаје Исуса из Назарета, огласио се петао. Тада се Петар сетио Христових речи да ће га се три пута одрећи пре него што петао запева. Петар је схватио колики је његов пад, покајао се из дубине душе и плакао је горким, чемерним сузама, молећи опроштај.
И Јуда је увидео шта је урадио. Дошао је у храм и ба- цио новац рекавши да је издао крв невину. Али, његово окорело срце није било спремно на покајање, па се у очајању обесио. Тако је свој сили грехова које је починио, придодао и страшни грех самоубиства.
Новац који је за крв добијен, није могао да буде враћен у благајну храма, па је за тих тридесет сребрњака купљена њива, да се на њој сахрањују странци. И данас се то место зове Крвна њива.

Велики петак

У ноћи између Великог четвртка и Великог петка Јудеји су, уз грозне поруге, Христа бичевали. Сутрадан су Римљани желећи да Му се наругају, обукли Христу скерлетни (црвени) огртач. То је била боја царева и нико други није имао право да је носи.
 
Скакали су и играли око Њега, смејући се. На главу су Му ставили трнов венац, као круну. Намеравали су да Га понизе, али су у ствари они овим, и нехотице, признали и посведочили истину. Исус Христос јесте Цар над царевима, јер његово царство није од овога света.
Пилат је Јудејима предао Исуса, рекавши да он никакве кривице није нашао и да је тај Човек невин. Сурови и опа- ки цар Ирод, желео је да се Најневинијем наруга, па је наредио да му обуку белу одору, као знак невиности. Тако су и Јудеји признали истину, иако су намеравали да покажу поруганог, исмејаног и униженог Човека, којег је светина још јуче славила као Пророка и Светитеља. Тако су, иако због поруге, Римљани и Јудеји признали Исуса Христа за оно што је он и био, Безгрешни Цар.
Јудеји су увидели да могу само да муче Исуса, али не могу да Га осуде. Рекли су Пилату да се Исус у ствари буни против императора, јер себе проглашава царем, а за такав грех Римљани морају да казне починиоца. Тако је Христос остао у затвору. Како је то било уочи Пасхе, највећег јудејског празника, обичај је налагао да се један затвореник пусти на слободу. Пилат је питао народ кога да ослободи: Исуса Христа или Вараву (Варава је био разбојник, који је убио неколико римских војника). Светина, нахушкана од фарисеја, тражила је Вараву. Пилат је питао шта да уради с Исусом, а светина је почела да урла:
„Распни га! Распни га!“
Христу су опет обукли одећу коју је изаткала Мајка Његова, Пресвета Богородица. Натоварили му тешки крст на леђа и повели путем који и данас, две хиљаде година касније, носи име Улица бола (Via Dolorosa). Људи су га пљували и добацивали погрдне речи. Нашао се ту и је- дан милостив човек, Симон из Киринеје, који се сажалио и помогао Господу да носи Крст Страдања.
На стратишту изван градских зидина, на брдашцету званом Голгота, што значи лобања или костурница, Римљани су поставили три крста, на која су разапели Христа и двојицу разбојника.
Христов крст је био у средини, а двојице разбојника са његове леве и десне стране. Разбојник са леве стране је у мукама хулио говорећи:
„Ако си ти Христос, спаси себе и нас!“
Разбојник са десне стране је рекао свом другу да су они примили плату за своја тешка неделе, али да је тај човек невин:
„Он никаква зла не учини.
И рече Исусу:
Сјети ме се Господе, када дођеш у Царство своје. И рече му Исус:
Заиста ти кажем, данас ћеш бити самном у рају.“
(Лк 2, 39 43).
Иако је подносио најстрашније муке, Исус је молио свог Оца Небеског да опрости његовим судијама и мучитељима, јер не знају шта чине.
Кад је, око три сата по подне (по нашем рачунању времена) Свој дух предао Оцу, сва природа, Божја творевина, побунила се против неправде и злочина: помрачило се сунце, отварали су се гробови, затресла се земља. Завеса у храму се расцепила одозго до доле. Камење се распадало у прах уз ужасан прасак.
Тако су се обистиниле Христове речи да ће камење про- говорити. Мртво камење сведочило је Живога Бога. Капетан који је стражарио код крста, рекао је да је тај Човек заи- ста био праведник, а окупљени народ обузео је неизрециви ужас. Сви су се разбежали, чак су и ученици отишли.
Поред крста је остала Богородица са апостолом Јованом и Маријом Магдалином. Нема и скамењена од бола, гледала је беживотно тело свога Сина и Бога.
Угледни и богати човек, Јосиф из Ариматеје, отишао је Пилату и измолио дозволу да пре сумрака са крста скине Христово тело и сахрани га. Пилат је, зато што је сутра била субота (када се по јеврејском закону баш ништа не ради), одобрио да Христово тело скину, како не би стајало на крсту три дана.
Кад су скинули тело Христово, обавили су га погребним платном и однели у нову гробницу, коју је Јосиф из Ариматеје у свом воћњаку (који се налазио преко пута Голготе) припремио за себе. Гроб је био уклесан у стени. Кад су положили Христово тело у гробницу, затворили су је огромним каменом, а Римљани су поставили страже унаоколо, плашећи се да хришћани не украду тело.

Велика субота

На Велику Суботу, телом у гробу, а душом у Аду, Христос је разрушио врата пакла. Смрт, која је до тада владала над преминулим душама, побегла је од Спаситеља.
Господ је душе праведника из Ада увео у рајска насеља, а пре свих душу покајаног разбојника који је био разапет на крсту са Његове десне стране.

Васкрсење

Кад је гробница затворена, Богородица је отишла са же- нама да припреме миро, (којим ће помазати покојника, као што је био обичај. У суботу нису могле да помажу тело, јер тај дан Јудеји светкују и забрањено је да се било шта ради. У недељу, раном зором, дошле су до гроба Христовог жене које су донеле миро – мироносице (оне које су носиле миро). Уплакане и сломљене од туге, нашле су одва- љен камен који је затварао улаз у гробницу. Унутра није било Христовог тела.
Освртале су се у неверици, не знајући шта да раде. Тада један човек, у небеско – сјајним одорама (то је био анђео), стаде пред њих и запита их зашто траже Живога међу мртвима. У гробници је остало само платно којим је Христово тело било обавијено. Анђео их подсети на Христове речи, када је у Галилеји говорио да Син Човечји треба да буде предат у руке људи грешника, да буде осуђен и разапет и у трећи дан да васкрсне.
Кад су ово чуле, мироносице су се сетиле тих Христових речи, па су потрчале да најрадоснију вест, о Христовом васкрсењу, јаве апостолима. У почетку им нису веровали. А када се Христос јавио и апостолима, истина Васкрсења је свима постала јасна.
Жив је Господ, уверише се апостоли. Жив је Господ, уверио се и верује сав свет. Без те вере и радости васкршње, сви смо заувек изгубљени и заробљени у таму Великог Петка, у смрт и страдање. Истина васкрсења Христовог, већ два миленијума, а тако ће бити док је света и века, људе обасјава божанском радошћу.
Велики Петак је страшан, јер је дело људско. Васкрсење је радост Божје милости, наде и спасења.
На васкршњој служби, у свим црквама, у литији се три пута обилази око цркве и стаје пред затворена врата хра- ма. Пролазе последњи тренуци у потпуној тишини. У ноћи трепере само свеће које верници држе у рукама.
Тада храм звонима проговара. Отварају се врата. Све бље- шти од светлости. Уместо црних, свештеници су обучени у беле одежде.
Уместо гроба, смрти и краја – почетак и радост. Звона проговарају и јављају свету једину и вечно нову истину:
„Жив је Господ“,
а сви људи певају васкршњи тропар:
„Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи
и онима који су у гробовима живот дарова!“
Христос Васкрсе! Ваистину Васкрсе!