У ноћи између Великог четвртка и Великог петка Јудеји су, уз грозне поруге, Христа бичевали. Сутрадан су Римљани желећи да Му се наругају, обукли Христу скерлетни (црвени) огртач. То је била боја царева и нико други није имао право да је носи.
Скакали су и играли око Њега, смејући се. На главу су Му ставили трнов венац, као круну. Намеравали су да Га понизе, али су у ствари они овим, и нехотице, признали и посведочили истину. Исус Христос јесте Цар над царевима, јер његово царство није од овога света.
Пилат је Јудејима предао Исуса, рекавши да он никакве кривице није нашао и да је тај Човек невин. Сурови и опа- ки цар Ирод, желео је да се Најневинијем наруга, па је наредио да му обуку белу одору, као знак невиности. Тако су и Јудеји признали истину, иако су намеравали да покажу поруганог, исмејаног и униженог Човека, којег је светина још јуче славила као Пророка и Светитеља. Тако су, иако због поруге, Римљани и Јудеји признали Исуса Христа за оно што је он и био, Безгрешни Цар.
Јудеји су увидели да могу само да муче Исуса, али не могу да Га осуде. Рекли су Пилату да се Исус у ствари буни против императора, јер себе проглашава царем, а за такав грех Римљани морају да казне починиоца. Тако је Христос остао у затвору. Како је то било уочи Пасхе, највећег јудејског празника, обичај је налагао да се један затвореник пусти на слободу. Пилат је питао народ кога да ослободи: Исуса Христа или Вараву (Варава је био разбојник, који је убио неколико римских војника). Светина, нахушкана од фарисеја, тражила је Вараву. Пилат је питао шта да уради с Исусом, а светина је почела да урла:
„Распни га! Распни га!“
Христу су опет обукли одећу коју је изаткала Мајка Његова, Пресвета Богородица. Натоварили му тешки крст на леђа и повели путем који и данас, две хиљаде година касније, носи име Улица бола (Via Dolorosa). Људи су га пљували и добацивали погрдне речи. Нашао се ту и је- дан милостив човек, Симон из Киринеје, који се сажалио и помогао Господу да носи Крст Страдања.
На стратишту изван градских зидина, на брдашцету званом Голгота, што значи лобања или костурница, Римљани су поставили три крста, на која су разапели Христа и двојицу разбојника.
Христов крст је био у средини, а двојице разбојника са његове леве и десне стране. Разбојник са леве стране је у мукама хулио говорећи:
„Ако си ти Христос, спаси себе и нас!“
Разбојник са десне стране је рекао свом другу да су они примили плату за своја тешка неделе, али да је тај човек невин:
„Он никаква зла не учини.
И рече Исусу:
Сјети ме се Господе, када дођеш у Царство своје. И рече му Исус:
Заиста ти кажем, данас ћеш бити самном у рају.“
(Лк 2, 39 43).
Иако је подносио најстрашније муке, Исус је молио свог Оца Небеског да опрости његовим судијама и мучитељима, јер не знају шта чине.
Кад је, око три сата по подне (по нашем рачунању времена) Свој дух предао Оцу, сва природа, Божја творевина, побунила се против неправде и злочина: помрачило се сунце, отварали су се гробови, затресла се земља. Завеса у храму се расцепила одозго до доле. Камење се распадало у прах уз ужасан прасак.
Тако су се обистиниле Христове речи да ће камење про- говорити. Мртво камење сведочило је Живога Бога. Капетан који је стражарио код крста, рекао је да је тај Човек заи- ста био праведник, а окупљени народ обузео је неизрециви ужас. Сви су се разбежали, чак су и ученици отишли.
Поред крста је остала Богородица са апостолом Јованом и Маријом Магдалином. Нема и скамењена од бола, гледала је беживотно тело свога Сина и Бога.
Угледни и богати човек, Јосиф из Ариматеје, отишао је Пилату и измолио дозволу да пре сумрака са крста скине Христово тело и сахрани га. Пилат је, зато што је сутра била субота (када се по јеврејском закону баш ништа не ради), одобрио да Христово тело скину, како не би стајало на крсту три дана.
Кад су скинули тело Христово, обавили су га погребним платном и однели у нову гробницу, коју је Јосиф из Ариматеје у свом воћњаку (који се налазио преко пута Голготе) припремио за себе. Гроб је био уклесан у стени. Кад су положили Христово тело у гробницу, затворили су је огромним каменом, а Римљани су поставили страже унаоколо, плашећи се да хришћани не украду тело.