Сви смо углавном свесни и често слушамо о значају спортске активности за психофизичко здравље деце, односно човека уопште. Човек, будући психофизичко биће (не би требало изоставити, рекли бисмо најважнији, духовни „зид“ у одбрани човека и његовог јединства), кроз спорт има могућност да унапређује не само своје тело, већ и своју психу, испуњавајући је садржајима које би спорт требало да промовише – заједништвом (јединством, „тимским духом“), радошћу кроз игру и дружење (социјализацију), поштовањем себе и Д(д)ругог, зашто да не и постизањем успеха (стицањем аутономије и компетенције), односно надметањем (пре свега у односу на самог себе и своје слабости) кроз учење и развој.

Поред многобројних позитивних и корисних ствари које спорт доноси младима, са друге стране смо сведоци, поготово у данашњем времену, оних штетних ефеката истог, пре свега мислећи на притисак који се (најчешће несвесно, а некада и свесно) деци намеће када је у питању такмичење, односно резултат, занемарујући првенствено њихову изворну потребу за разонодом и забавом, радошћу, дружењем, потврђивањем и припадањем.

Не желећи да критикујемо, осуђујемо, као ни да генерализујемо, велики је број спортских средина (клубова) у којима се управо занемарују претходно наведене потребе деце, чије задовољење доприноси свеопштем психофизичком развоју и напретку, а оно негативно, деструктивно по развој њихове личности, ставља у први план (услед незнања, неосвешћености, егоцентризма и материјализма одраслих). Такође, рекли бисмо, опет не желећи да звучимо негативистички и песимистички, да се клица духовне компоненте човека-детета (која би требало да се негује од малена, од стране родитеља, али и спортских друштава, знајући колики утицај у данашње време спорт може и треба да има на развој деце) све више занемарује и потискује, бива преплављена таласима материјалистичке културе.

Свесни дакле, тешкоће успостваљања било каквог позитивног континуитета у времену у којем живимо, тј, стварања традиције у било којој сфери функционисања, ПСУСС жели да укључи све у активан статус (општежиће): родитеље, тренере, руководиоце и организаторе, како би саборним капацитетом постигли благородне ефекте на развој деце и њихов психофизички развој. 

Један од најстаријих архетипова колективно несвесног у психи човека, јесте homo religiosus, што значи да сваки човек има потребу, хтео или не хтео да призна, за откривањем и проналажењем Бога (у себи). Према речима В. Јеротића, стицање идентитета (што значи утемељивање своје самосталности, зрелости и креативности) није могуће без вере у себе, што значи и у неки смисао постојања, у своју улогу у животу али и шире, у смисао постојања свога народа, као и у задатке које треба да за тај народ млад човек изврши (Јеротић, 2000). Разуме се да су за то потребни примери, идеали које ће он прихватити и развијати у самом себи. Они су (требало би да буду) најпре везани за чланове породице, уже и шире, али и за друштвену средину. ПСУСС је оаза и спој духовних, односно традиционалних и културних вредности и примера који указују управо на важност синтезе спорта, духовности, културе, традиције, али и забаве, игре, не заборављајући да је човек и homo ludens – биће игре. Оно што остаје трајно урезано у психи човека (детета) јесу управо овакве драгоцености, односно атмосфера прихватања, љубави и заједништва, у којој свако од учесника и присутних има свој допринос, своју улогу у формирању јединства, које онда доводи до Истинског успеха.

Деца имају јаку потребу за припадањем, уважавањем, повезаношћу са групом и својом улогом у њој (компетенцијом). Такође, од користи je (са чиме се спортски психолози слажу) бављење различитим спортовима, за разлику од ране специјализације и притиска који она може да понесе са собом.

Културни садржаји које током године ПСУСС организује као што су једнодневни и вишедневни излети и обиласци културних, духовних, историјских и природних лепота Српских земаља, организовања представа и образовних кампова, имају за циљ разумевања важности истицања и неговања духовних вредности, односно њиховог спајања са спортом, које својом синергијом оплемене млади људски ум, тело и дух, дајући му потребно јединство и равнотежу, која ће му представљати водич и заштиту у неким каснијим, изазовнијим периодима живота. Задовољењем наведених примарних потреба, млади спортисти касније могу ићи и даље до такмичарског, професионалног нивоа (за оне талентованије и који то желе), уз сарадњу са такмичарским клубовима, носећи са собом драгоцена искуства током претходних година тренирања, дружење, играња и учења у Светој Србији. Не може се занемарити узајамна веза између тела, душе и духа, те би се требало посветити равнотежи ова три стуба, нарочито код младог организма. Света Србија управо тежи таквом јединству и темељима који ће умногоме допринети развоју здравих личности, испуњених светосавским предањем и вредностима, за којима сви ми (посебно у данашње време) свесно или несвесно жудимо.

Као што, према речима психолога Маслова, прво треба задовољити неке основније потребе (за сигурношћу, припадањем, љубављу) да бисмо стигли до оних који доводе особу до самоактуализације, самоостварења – узвишене испуњености и хармоније, тако бисмо могли посматрати и спортисту на његовом путу ка свом Ц(ц)иљу. Наиме, како би достигао и изразио свој талант и како би он био истински плодоносан за себе и своје ближње, требало би да га утемељи на неразрушивим стубовима Истине, Доброте, Љубави. Који би то пут био (у мору сурогата истине, доброте, љубави у наше савремено доба) до онај светосавски, који управо обухвата све темеље и базичне потребе људске душе и психе, хтели ми то или не да признамо, били ми тога свесни или не. Онда такав спортиста, оплемењен, просвећен и просветљен (по мери раста свога, својих могућности и датости) бива другачији, способан да препозна замке којих је све више, поготово у свету професионалног спорта, и да, поставши ближи речима Христовим: „Будите мудри као змије, а безазлени као голубови“, избегне и одоли истим.

Марко Гагић дипл. психолог