СПОРТСКА ДОКТРИНА ПСУСС
Деца спортисти Свете Србије су различитог узраста и ми негујући принцип масовности, сваком детету дозвољавамо да испољи своје моторичке спорсобности и да их даље код нас развија.
Код нас у тренажном педагошком процесу су деца узраста од 6 до 12 година
Ми не ускраћујемо деци бављење спортом, говорећи им да је неко не талентован, тако да свако дете које дође има једнаку шансу да се пронађе у неком од спортова и ми га раширених руку прихватамо и помажемо у томе.
Свако од њих дође са неком својом већ постојећом базом и неким својим талентима, генетским потенцијалом. Стога ми у том припремном делу са њима радимо разноврсне вежбе како би добили на брзини, снази, моторици, а у другом делу развијамо код њих коодинацијске и друге специфичне вештине потребне за сваки од спортова.
Нема никакве уске специјализације. Ми их испратимо до њихових 12 година и основна нам је намера и жеља да разрастемо њихову базу, правилан психо-физички развој, како би након тога дошли у могућност да се баве професионално спортом који изаберу и за који имају најбољу предиспозицију.
Оно што је битно јесте да не нарушавамо основну дечију потребу за игром, где они управо на прави начин ”дешифрују” радост бављења спортом, без неког притиска на такмичење, ранг и материјалне ствари
У Светој Србији бављење спортом је бесплатно.
Колективни спортови Свете Србије: кошарка, одбојка, фудбал
Тимски или колективни спортови су они у којима су појединци организовани у два тима.
У тимским спортовима потребно је имати све оно што је потребно у било ком спорту – то су моторичке вештине које су обично подељене у 5, 6 или чак 7 категорија: 1) брзина, 2) снага, 3) флексифилност, 4) издржљивост, 5) координација. Иако је сила део снаге, а агилност комбинација брзине и координације, поједини аутори издвајају и 6) силу и 7) агилност као моторичке вештине. Осма вештина може се назвати 8) интеракција. Тo je сарадња између два или више играча или читавог једног тима и назива се тимски дух. Интересантно је то да се тимски дух за разлику од осталих моторичких вештина не може измерити, он је немерљив квантитативним јединицама. И управо тај тимски дух, деценијама уназад доноси српским спортистима медаље на европским, светским и олимпијским такмичењима, где наши спортисти наизглед слабији по моторичким карактеристикама управо тимским духом надвладавају моторички јачи противнички тим.
У Светој Србији, деца тренирају кошарку, одбојку и фудбал, три колектива спорта која имају дугу традицију и успешност у Србији.
КОШАРКА
Кошарка је колективни спорт у коме учествује десет играча, пет у једној и пет у другој екипи. Циљ игре је да једна екипа убаци што више кошева у кош противничке екипе.
Циљ кошаркашке игре, тј. тренинга кошарке деце Свете Србије је хармонични развој деце. Деца на тренинзима развијају моторичке вештине и достижу циљ изречен дефиницијом кошаркашке игре, али се истовремено васпитавају у духу православне вере. Тај духовни развој почиње молитвом пре и почетка тренинга где деца заједно са тренерима заокруже један тренинг заблагодарећи Богу за бављење спортом. Он се наставља ван тренажним активностима где деца присуствују Светим Литургијама и упознају традицију и културно наслеђе своје домовине, Србије. Тренажним процесом, у којем је присутно дружење по принципу један за све и сви за једног, односно развојем основних моторичких способности (брзине, снаге, издржљивости и флексибилности и основних координативних вештина), деца добијају основе (тзв. моторичку базу) која ће служити за све друге спортове, уколико деца после завршене школе Свете Србије желе да наставе да се баве спортом. Оно што је још важније је да поред моторичке базе, деца науче о својој домовини и о својој православној вери, па су тако и физички и духовно спремни за нове животне изазове.
Овај материјал је намењем разумевању елемената тренажног процеса кошаркашке игре деце Свете Србије.
Кошаркашки тренинг се састоји из пет фаза. То су: уводни део тренинга, припремни, главни, завршни и крај тренинга. Од ових пет фаза три су тренажне, а две нису.
Тренажне фазе су: припремни, главни и завршни део.
Уводни део тренинга
У уводном делу тренинга тренери заједно са децом заблагодаре Богу за сва добра овога света, за могућност да се баве спортом, и за успешан почетак тренинга, помоливши се Богу молитвом ОЧЕ НАШ.
Након молитве евидентира се присутност деце. Тренери укратко обавесте децу шта ће се радити на часу и/или дају обавештење о неком наредном такмичењу, спортском дану, ходочасном дану.
Припремни део тренинга
Припремни део тренинга се популарно назива „загревање“. Загревање има за циљ подизање радне температуре тела, подизање фреквениције срца на ниво физичке активности, прокрвљеност екстремитета и зглобова у циљу избегавања могућих повреда истих. Загревањем се организам доводи у стање које одговара захтевима главног дела тренинга.
У циљу загревања користе се:
– основно загревање са трчањем, променом правца и ритма кретања, поскоцима и скоковима
– загревање игром која је прилагођена узрасту деце Свете Србије (1 до 4 разред основне школе): Шуга, Ледени чика, Ланац, Лопта спас итд.
– координациони полигони у којима деца морају да запамте шта раде на свакој станици. Полигонима се развијају и брзина (нпр. урадити задатак што пре или максималном брзином) и снага (нпр. савлађивање препрека, понављано прескакање, прескоци, доскоци), и равнотежа (нпр. на уском простору и/или на једној нози издржај, ход, трчање по линијама, греди итд.) и координација (нпр. сналажење у простору брзим комбинованим радњама руку и ногу, наизменично и/или у променљивим условима).
Сва три типа загревања могу се радити без лопте, а поједине вежбе се раде и са лоптом.
Након загревања, деца настављају са вежбама обликовања где је акценат на динамичкој покретљивости зглобова (динамичка флексибилност) и снази руку, ногу и трупа. У циљу развоја снаге користе се скокови, чучњеви, издржаји, склекови, трбушњаци, леђњаци итд.
Постоји и типично кошаркашко загревање које се ради пред утакмицу. Деца су у подељена у две колоне близу коша. Једна колона ради двокорак, друга хвата лопту. Сва деца раде и двокорак и додају лопту, јер после шута, тј. хвата иду у другу колону. Кошаркашко загревање се ради касније, кад деца савладају двокорак. Двокорак је објашњен у Главном делу тренинга.
Главни део тренинга
Главни део тренинга подразумева рад (најчешће) са кошаркашком лоптом индивидуално, у паровима или у групи. Индивидуално деца најпре науче како да стану са лоптом у основни кошаркашки став и како из тог положаја да крену у обичан или укрштени дриблинг.
Пре и паралелно вежбама са лоптом, деца усавршавају остале кошаркашке кретне радње без лопте. То су кретања и заустављања по разним линијама без лопте одбрамбени став у месту и у кретању, пивот итд.
Деци се од почетка скреће пажња на правила кошаркашке игре, да не смеју да праве кораке (да трче са лоптом без дриблинга), да после хватања морају да додају лопту саиграчу или да гађају на кош (да не би правили „дуплу“). Зато је пивот користан, јер деца ротирају једном ногом око друге (тј. стајне ноге), све време задржавајући контакт стајном и избегавајући кораке. Ова вежба, пивот, се ради прво без лопте, па са лоптом.
Дриблинг, као основна кошаркашка кретна радња се увежбава у основним и отежаним условима. Отежани услови су условна категорија, јер они постају основни, оног момента кад постану савладани. Варијације дриблинга су подељене у односу на: 1) систем вежбач-лотпа, 2) просторне варијације, 3) временске варијације. Прва варијација (тј. систем вежбач-лопта) подразумева извођење дриблинга прво јачом, па слабијом руком, наизменично извођење предњом променом, затим променом кроз ноге, променом иза леђа, са окретом итд.; извођење ниских и високих дриблинга. Друга варијација подразумева да сви претходни дриблинзи могу да се изводе у месту, али и у праволинијском кретању напред-назад, у кретању цик-цак, у кружном кретању, у кретању у облику осмице, али и у било ком другом кретању које је јасно дефинисано, објашњено и у простору означено. Поред просторних варијација, постоји и трећа варијација, тј. дриблинг се изводи и променом временских карактеристика, променом ритма дриблинга из брзог у спор, и обрнуто, као у условима праве кошаркашке игре. Сарадња играча коришћењем дриблинга је у паровима или у групи. Свако дете увежбава самостално дриблинг, али по завршетку вежбе дода лопту саиграчу (пару) или саиграчу из групе и чека свој ред. У том одмору дете стално гледа своје саиграче и на тај начин додатно увежбава како се вежба изводи.
Припрема за дриблинг је стварања осећаја за лопту. Осећај за лопту се подстиче котрљањем лопте, затим манервисањем лоптом око главе, трупа, кукова, колена (ball handling).
Додавање је исто важно за кошаркашку игру и оно се врши са груди обема рукама, са груди о под, са груди искораком, једном руком (дуг пас), изнад главе обема рукама итд. Може се изводити у паровима, у групи, користећи промене линија кретања и ритма кретања, а задржавајући правилно и правовремено извођење додавања саиграчу као и правилно хватање лопте.
Шут се вежба појединачно, у паровима и у групи, сливеним опружањем тела од скочног зглоба, преко колена, кука, трупа, рамена, лакта, зглоба шаке и прстију. Да би се шут ограничио, тј. усмерио шут на покрет зглова шаке, деца из лежећег положаја на леђима са груди избацују лопту давајући благу ротацију прстима шаке.
Све вежбе кретања са лоптом се завршавају шутом на кош из разних формација, али најчешће двокораком. Двокорак представља кретање са лоптом у руци са два корака пре шута на кош. Ово је сложенија моторичка вештина и деца је уче кад савладају осећај за кошаркашку лопту, дриблинге, тј. основна кошаркашка кретања са лоптом.
Исто тако кад деца науче основну технику шута, постоје варијације технике шута нпр. одозго, одоздо, са стране и све су јасно дефинисане називом и објашњењем технике шута.
Завршни део тренинга
У завршном делу тренинга користи се такмичење које има за циљ да подстакне здрав такмичарски дух и код деце развија позитивне особине као што су труд, трпљење, упорност, ангажованост и радост игре, дружења и победе. Трпљењем, трудом, упорношћу, истрајност и ангажованошћу деца настављају да усавршавају кошаркашке вештине. Трпљење и труд су увек у комбинацији, јер деца морају да претрпе кад не могу да изведу неку вештину из првог покушаја, а онда се труде да би ту вештину научили. Надовезују се упорност, истрајност и ангажованост као рецепти за успешност у извођењу кошаркашких елемента. Деца се подстичу да се радују и кад сама и кад као део групе победе, а исто тако и кад друго дете или група деце победе. Ове особине се преносе на сва поља дечијег живота и рада.
Најчешћи вид такмичења је шутирање на кош индивидуално или групно. Деца су у различитим формама под кошом, у једној колони или по станицама у кругу итд. Поред овог такмичења организују се и мини утакмице као припрема за утакмице које се обично одржавају на месечном нивоу са децом из других кошаркашких клубова или у оквиру Мини баскет лиге.
Обично се на крају тренига уради и пасивно истезање да се отклони замор мишића и да би се побољшавала амлитуда покрета руку, ногу, трупа, појединих сегмената екстремитета, као и читавог тела.
Крај тренинга
На крају тренинга тренери заједно са децом захвале Богу на успешно завршеном тренингу помоливши се молитвом БОГОРОДИЦЕ ДЈЕВО, а затим један кошаркаш/ица изговара гласно: МИ СМО, а сви други настављају СВЕТА СРБИЈА. Свако дете узима по једну лопту и враћа (у простор) одакле су лопте узете на почетку тренинга.