Цртице из Омска Александра Вујичића
Помаже Бог, драга браћо и сестре! Јављам се из сибирског града Омска-треће столице, ратне престонице Царске Русије за време Октобарске револуциіе. Омск jе град који својим улицама прича вековне приче и дочарава Душу Pycje, поезија времена, где царски раскош и социалистички идеали стварају јединствену симфонију историје и наде. Шетња тим улицама је путовање кроз епохе: величанствена здања из монархистичког доба наслањају се на индустријске симболе социјализма.
Бројни прелепи, импозантни храмови,међу којима мени посебно драги храмови Успења Пресвете Богородице и Свете Великомученице Татјане, блистају прозрачном лепотом, огледају се у валовима Омке и Иртиша на величанственој позорници у далинама небеског хоризонта, сведочећи постојаност Православља и чврсту веру руског народа. Драмска позоришта и бројни музеји одају почаст култури и уметности старе Русије, док савремени универзитети и фабрике представљају оличење духа и напретка, модернизације и врхунац техничких достигнућа. Народ-диван! Скроман и поносан, попут наших Херцеговаца. Сваки човек као бисер у снежном океану Сибира, носи у себи топлину која пркоси хладноћи њихове земље. Срца су им као река Иртиш, дубока и снажна, неустрашива у сведочењу Живе Вере, смело идући кроз живот са тихом одлучношћу. У њиховим очима светлуца сјај далеке прошлости и наде за будућност. Душа им jе као бескрајна сибирска равница, широка и отворена, пространа, али истовремено мистериозна и дубока. Говор-лаконски, речи носе ехо мудрости предака, а дела сведоче вредности поштеьа, части и љубави према родном крају и Мајци Русији. Изразита је њихова “любов к родине”, како старих тако и омладине, баш као и код нас!
Промишљу Божијом и великим Благословом, jа по свему недостојан толике Љубави, посетио сам овај диван град и упознао предивне људе, на један потпуно посебан начин!
Заједно са своја три друга и професором, дошао сам овде као члан државне делегације Србије и представник своје школе, Девете гимназије „Мика Петровић Алас”, у пројекту летње праксе за ученике у компанији “ОНХП”. “ПАО ОНХП” је једна од највећих светских компанија која се бави прометом и прерадом нафте и гаса, као и пројектовањем нафтних рафинерија широм света. Нихов програм летње праксе, у који је дуги низ година укључена и моја школа, пружа ученицима изузетну прилику да стекну практично искуство у динамичном радном окружењу. Практиканти имају шансу да раде на реалним пројектима, сарађују са
најбољим стручњацима из различитих области и тиме развијају кључне професионалне вештине. Програм je осмишљен тако да упозна и заинтересуjе ученике за инжињерске позиве, пружајући им увид у радно окружење и припремајући их за будуће задатке у области хемије технологије, грађевинарства, ит-а и бројних других занимања, па чак и медицине.
Дакле, већ наслућујете да је моја прича мало другачија. С обзиром на то да сам, опет само Великом Љубављу и Промишљу
Божијом, ове године уписао Први московски државни медицински универзитет по имену И. М. Сеченов, најстарији медицински универзитет у Русији, омогућили ли су ми да моја пракса буде у медицинско- здравственом комплексу и за ментора ми доделили дивну др Маргариту Витаљевну Тјурину, Заслуженный врач РФ (изнад ранга примариуса; та титула се добија за изузетан национални допринос). Ова сјајна жена и у својој осамдесетседмој години и даље се изузетно успешно бави научно-истраживачким радом, пише за многе часописе и учествује у разним пројектима. Поред тога пише и предивну поезију и објављује своје збирке песама.
Уз њену помоћ, савладао сам основе примарне и секундарне превенције различитих болести, диспанзерског посматрања, савремених метода лечења. Упознао се са медицинским терминима, анатомијом људског тела и једноставним медицинским процедурама.
Али, оно што је моја највећа радост и Благослов овог незаборавног животног препознања у Христу што су нам се Супе препознале и што ме je прихватила као своје духовно чедо, трудећи се пре свега да ме поучи духовним и моралним врлинама, па тек онда медицинским знањима, стеченим богатим радним искуством. Кроз приче о Светој Православној Вери, духовном јединству и огромној љубави руског и српског народа, анализе великог Достојевског и њене поезије, поучила ме је многим стварима.
Научила ме jе да лекар лечи болест, а Господ исцељује и Благосиља рад и труд лекара, као и да поред тог труда и рада непходна и Молитва, што је посведочила многим примерима из своје ординатуре.
Бројни су били случајеви када она више ништа није могла да учини као лекар, сем да се Моли, многа излечења су се дешавала и о с је знала да су то чуда Божија. Како она каже – кад човек падне, Господ му помаже да устане! Кроз светли пример Светог Луке Кримског и Војно-Јасеничког, који је у својим рукама сјединио Крст и скалпел, научила ме је да медицина и Вера никако нису супростављење, како савремена пропагандна агенда покушава да наметне, већ напротив, да управо лекарски позив омогутаћава да се испуне обе Христове заповести, јер лекари кроз службу људима служе Господу.
Ова извештај је поетични мозаик и само делић мојих доживљаја и утисака овог дивног животног искуства, који се речима не могу описати, већ само мало наговестити. На крају ми остаје само да кажем – СЛАВА БОГУ ЗА СВЕ!
Александар Вујичић
студент Првог државног московског медицинског Универзитета “И.М. Сеченов”
