Чувар Зејтинлика
Саво, Ђуро, Ђорђе, три генерације Михајловића који су свој живот посветили, чувању сени и сећања на Див Јунаке Првог светског рата, који су свој живот положили за слободу Отаџбине.
Последњи међу њима, Ђорђе Михаиловић, познатији као Деда Ђорђе, чувар Зејтинлика у нашем времену, је рођен пре 95. година, тј. 1. маја 1928. године у Солуну. Његово породично послушање представља живу историју српског страдања и ратовања за ослобођење и уједињење. Он је наставио нит коју је започео његов деда Солунац Саво, Србин из Грбља код Боке Которске, који је сакупљао своје мртве другове и саборце и полагао њихова тела у гробнице на Зејтинлику, а потом их чувао до своје смрти 1928. године, када им се и сам придружио. На дан када се упокојио, родио се његов унук, а наш “Деда” Ђорђе. Ове године је пуних 62 године од када је он прузео породично послушање Михајловића. Место чувара од Саве, је наставио и све до своје смрти 1961. године, смерно и посвећено испуњавао Ђуро Михаиловић, отац Чика Ђорђа, коме припадају заслуге за очување гробља у току нацистичке окупације за време Другог светског рата.
Наиме, у време окупације Грчке, сав терет очувања и одржавања гробља пао је на његовог чувара Ђура Михајловића. Он је и поред свих ратних недаћа успео да очува гробље и да од нацистичке пљачке сачува књиге и реликвије (закопавши их на скривеном месту).
Савин унук, а Ђурин син, наш Деда Ђорђе је за доследност породичне традиције служења Роду и Отаџбини, 2014. одликован орденом “СРПСКЕ ЗАСТАВЕ ДРУГОГ СТЕПЕНА”, а 11.11.2021. у име државе Србије, уручено му је и признање „МАЈКА СРБИЈЕ“.
Од 1961. године, му поред деде и дединих преко 7.000 славних сабораца СОЛУНАЦА почива и отац Ђуро, а жеља чика Ђорђа (лично исказана Министрима за борачка питања и спољне послове владе Републике Србије) је, да и он буде сахрањен ту поред својих деде и оца, али пре свега и гробова прадедова Јунака, које је са толико љубави, поштовања и пијетета чува и одржава.
Поред ордена, а у част пробоја Солунског фронта 15. септембра 1918. године, снимљен је филм:„Чувар части и поноса“, који говори и животу и делу Ђорђетовом.
Филм је снимила компанија „Ворлд мидија“ из Бањалуке, по идеји конзула БиХ у Немачкој Вере Сајић.
Реализацију пројекта су подржали кабинет председника Републике Српске и Министарство за европске интеграције и међународну сарадњу.
Драги Деда Ђорђе, жив ти нама био ма многаја љета !!!
Војничко гробље на Зејтинлику
Српско војничко гробље на Зејтинлику (Κοιμητήρια του Ζέιτενλικ) се налази у Солуну и у његовом склопу су смештени гробови српских, француских и руских војника
погинулих у борбама и пробоју Солунскиг фронта у Првом светском рату. Комплекс гробља је подигнут на простору на коме се од 1916. године налазила Главна војна пољска болница српске војске, у склопу које је настало и гробље за преминуле које је временом прерасло у данашњи комплекс.
По окончању ратних дејстава одлучено је да се на заједничком гробљу сахране сви погинули ратници на Солунском фронту. За место је одређен плато на Зејтинлику (у то доба гола ледина у близини Солуна) на ком се налазило гробље Главне војне пољске болнице српске војске.
Припреме за овај подухват почеле су 1926. године, када и Саво Михајловоћ бива постављен на чело групе која је добила задатак да прикупи посмртне остатке изгинулих ратника раштрканих по широком простору на ком су се водиле борбе на Солунском фронту. Они су обишли око 250 гробаља, есхумиравши погинуле ратнике, које су потом пренели са свим познатим о њима на простор будућег гробља.
Идејно решење изгледа српског војничког гробља добијено је исте године на конкурсу, а дело је архитекте Александра Васића, чију је идеју разрадио Николај Краснов. Сав материјал за изградњу гробља потицао је из Србије, где је претходно и обрађен. Због тога су припреме за почетак градње трајале до 1932. године јер је требало припремити велике количине тесаног камена за изградњу маузолеја, капеле и костурнице и око 2 000 мермерних крстова.
Завршни радови изградње отпочели су 1933. године под руководством архитекте Будимира Христодула једног од 1300 каплара. Приведени су крају крајем 1936. године, да би 11. новембра 1936. на Дан примирја у Првом светском рату, било обављено и свечано освећење маузолеја са капелом и костурницом.
Грчка је бесплатно уступила земљиште за изградњу комплекса од 7.000 m2, а сав материјал и рад на изградњи је ослободила царина и пореза.
У изградњи је коришћен камен из Џепа (Момин камен у Србији) за израду маузолеја и крстова, за плоче гранит из Кадине луке близу Љига, а цемент из Беочина. Око српског дела гробља посађени су чемпреси који су ту допремљени као младе саднице из Хиландара да би створиле својеврсну вечну стражу палим борцима за слободу. Мозаике на капели је радила позната грчка уметница Воила по мотивима српских средњевековних фресака.
Након изградње гробље је постало стециште како преживелих ратника и породица погинулих, тако захвалних људи из целе земље који су ту долазили да би се поклонили сенима оних који су пали на прагу отаџбине за њену слободу. Током кратког низа година у склопу гробља је настао својеврстан музеј предмета, књига и реликвија које су ту доносили посетиоци.
Обнова спомен комплекса на Зејтинлику је захваљујући иницијативи и залагањем секретаријата за култури Србије учињена 1969. године. Најпре су прикупљена средства за обнову гробља. Радови су изведени у периоду од 25. септембра до 22. октобра те године, а поред обнове комплекса изграђен је пространи тротоар испред улаза на гробље, а на улазну капију је постављен гвоздени натпис: Српско војничко гробље.
Током випедеценијског развоја Солун се проширио и данас се српско војничко гробље на Зејтинлику налази у граду у близини једног од градских тргова званог Метакса
7.441 сахрањени ратник Српске војске
Српско гробље представља централни део комплекса на Зејтинлику. У његовом центру је капела испод које се налази костурница у којој је сахрањено 5.580 српских ратника страдалих на Солунском фронту. Око маузолеја (капеле са костурницом) налази се десет парцела у којима је сахрањено 1448 српских ратника.
Поред тога ту су и две заједничке гробнице:
– 78 непознатих српских ратника пренетих са Солунског фронта,
– 217 непознатих српских ратника – заробљеника пренетих из Цариграда.
У склопу српског гробља налази се тзв. Партизанско гробље на коме је сахрањено 126 интернираца и заробљеника који су изгубили животе у нацистичким логорима “Павлоу Мела”и “Харменкај” у Солуну током Другог светског рата.