Професор Мићитака Сава Сузуки

Професор Мићитака Сава Сузуки преминуо је данас у 73. години живота. Био је предавач српског језика на Универзитету Окајама у Јапану и византолог.
Мићитака Сава Сузуки рођен је 18. октобра 1950. године. Крстио се у манастиру Хиландар, на Светој Гори где је добио име Сава. Професор Мићитака Сузуки први пут је био у Европи пре 40 година. Када је видео Кремљ и многе православне цркве, одлучио је да изучава византијску уметност.
Академски живот посвећен Србији
Његова посвећеност српској култури и језику траје четири деценије.
Још као студент, стигао је први пут у Србију. Дошао је на специјализацију код чувеног професора Војислава Ђурића. Научио прве речи на нашем језику. Упознао Београд, занемео пред лепотом Студенице, Жиче, Грачанице… Овде је пронашао другу домовину. Мићитака и Србија. Веза која, каже, никада неће бити покидана.

- За Србију ме је везало то што сам овде пронашао корен европске културе. Док је Запад сав окренут материјалном, код вас се, а да нисте ни свесни, очувало духовно. Постоји равнотежа – започиње своју причу овај професор историје уметности. – Када сам први пут крочио на тло Европе, из Јапана сам дошао бродом, па возом. У Русији ме је одушевила византијска уметност. Посебно иконе. А онда сам дошао у Србију и открио да је византијска уметност овде још лепша, аутентичнија, да нигде на свету не постоје већа ремек-дела. Зато је одлучио да изучава нашу Моравску школу.
Икона је, сматра, најважнији садржај хришћанства. То је портрет богочовека, а прихватање контрадикције да је Бог уједно и човек, каже, суштина је вере.
Када је први пут видео Студеницу, професор Сузуки био је потресен њеном лепотом.
- Тај манастир врхунац је европске средњовековне уметности – без дилеме процењује овај стручњак.
Помогао је у добијању помоћи јапанске владе за обнову манастира на југу Србије. Тако су рестауриране фреске у Цркви Светог Јована у Јасуњи крај Лесковца. Неколико година стручњаци су скидали слој цртежа из 20. века, да би испод заблистао аутентичан фрескопис стар пет векова.
Да би лепоту српских манастира представио својим сународницима, на јапански језик је превео монографију „Хиландар“ Димитрија Богдановића, Дејана Медаковића и Војислава Ђурића.
Воли да чита дела Доментијана и Теодосија, и користи Вуков речник. Његове часове српског језика у Јапану похађа до двадесет студената. Знају за Југославију и Тита, фудбал и Пиксија, Новака Ђоковића…
„На часовима увек покажем српску уметност колико је лепа и колико је важна као византијкса уметност јер само у Србији постоји то зидно сликарство из 13. и 14. века“, наводи професор Сузуки.
На универзитетима у Јапану, студената из Србије највише је баш у Окајами и они помажу професору Сузукију да јапанске академце научи изговору српских речи.
Како је Мићитака постао Сава

На Хиландару је прихватио православље, а монаси су му дали име Сава, Сава Хиландарац.
„Питао сам једног монаха Доситеја да ли ја могу да се крстим пошто не знам српски обичај. Он ми је рекао да ако ја верујем у Бога, онда то је довољно и ја сам одлучио да се крстим и то је много леп доживљај“, прича професор Сузуки.
Проучавао је, између осталог, средњовековни иконопис и фрескопис, а предавао је и српски језик.
На званичној страници Универзитета Окајама на коме предаје историју уметности и српски језик пише Мићитака Сава Сузуки.
Професор Мићитака Сузуки скупља три прста, подиже десну руку и крсти се док улази у београдску Саборну цркву. Уместо ми њему, гост из Јапана нама објашњава стил иконостаса – ко га је започео а ко завршио и због чега воли ово ремек-дело. Лекцију држи попут правог домаћина, на течном српском језику. Шапатом, да не ремети тишину храма.
Живот између Јапана и Србије
За Јапанце каже да се суштински разликују од Срба, православаца.
„У Јапану сви много раде. То је нека врста болести, да се све време троши на рад. И због тога су људи много депресивни. У Србији је сасвим другачије“ – примећује проф. Сузуки. „Православље заговара радовање животу. Истина, овде би ипак могло мало више да се ради. Имам пријатеље који раде на универзитету и који, само што су отишли на посао, већ се враћају кући.“
Иако му је пола душе у Србији, наш саговорник ипак има јапанске навике. У минут тачан и много вредан. Зато је уз свој редовни посао, професора историје уметности на Универзитету Окајама, себи наметнуо још један – на универзитету предаје српски језик.
„Кад сам у Јапану, мој српски звучи одлично. Кад дођем у Србију, онда чујем колико грешим“ – самокритичан је.


„Нисам лингвиста, али радује ме да студенте учим српски језик. А и они се радују. Сваке године имам их између 20 и 30 у групи. А једне године било их је више од стотину. Јапанцима, а и другим страним студентима, српски звучи необично, као што овде звучи јапански. Зато воле да га уче. Мада многи и не знају где је Србија. Тешко је разликују од Сибира и стално питају је ли тамо много хладно.“
А последњих година, студенти у Јапану, захваљујући професору Сузукију, из прве руке могу да сазнају више о нашој земљи. Универзитет Окајама финансира боравак наших академаца и професора тамо, где се усавршавају у области јапанског језика и културе. Баш као они данас у Окајаму, Сузуки је седамдесетих први пут дошао у Београд.
Извор: Вечерње новости