Божићни интервју оца Владимира Радовића, генералног секретара ПСУСС: ”ЉУБАВ ЈЕ ЗАЧИН ЗА СВЕ, НАРОЧИТО ЗА ВЕРУ”

Извор: ”Курир” дневне новине
Аутор: новинар Дејан Игњатовић
Фото: Зорана Јевтић / приватна архива

Савремено дете оптерећено је периферним стварима, а стварно му треба само загрљај, само загрљај и само загрљај. Деци треба пажња… Њима је много лепше у цркви него нама старијима. Они су природни у цркви, они улазе у цркву као у своју кућу. Деца имају тајну вере, само је питање како неко то каналише.

Љубав је зачин за све, нарочито за веру. Ова једноставна порука оца Владимира Радовића, презвитера Храма Свете Петке у Београду, посебно је важна у данима када славимо Божић, најрадоснији хришћански празник.

Божић је, додаје, посебан дан јер се тада рађа Бог, потврда да долази онај Најсјајнији.

Владимир је тек закорачио у свештенички живот, али је практично цео живот у служби Богу. Још као дечак је почео да служи у олтару београдског манастира Ваведења Пресвете Богородице. Имао је тек 12 година када га је рођени стриц, митрополит Амфилофије Радовић, одвео са собом у манастир. Наредних 20 година служио је уз свога Ђеда, а у том периоду је показао да је свестрана личност. Десет година је био вероучитељ у ОШ „Бранислав Нушић“, професионално се бавио спортом, истрчао је и Београдски маратон. Уметничку страну показује пишући, те се тако већ неколико година играју његове представе.

Шта за вас представља Божић и како објашњавате суштину Божића?

Једном приликом смо као студенти, касније и као вероучитељи, изашли на улицу да питамо људе шта је Божић. Ученици у школи нису ми веровали да људи не знају шта је Божић. Углавном је одговор био да је то дан када се породица окупља. И ретко ко је ишао даље од тога. Од десет испитаника, двоје је одговорило сасвим тачно. За нас Божић може најлакше да се објасни као дан када се православни хришћани сећају нечег посебног, занимљивог, а људском уму нејавном, како је могуће да се рађа Бог. Зато је за мене Божић потврда наше вере, да долази онај Најсјајнији. Зато је наша вера можда и најлепша ради тога што има Бога који се рађа од мајке. То је за нас велики благослов и велика благодат, да можемо да имамо Бога који се родио на исти начин као и ми. И онда можемо на исти начин да верујемо као и он што је веровао. Зато је Божић за нас најважнији, зато што се рађа Онај у ког ћемо се касније ми обући на светом крштењу.

Како се родила љубав у вама за свештенички позив?

Врло је једноставно. Благодарим родитељима на томе највише благодарим и мати Агнији из манастира Ваведење, која је благословила да ми као мали дечаци уђемо у олтар и да ту нешто помажемо. Остаје ми у сећању да је ту започела љубав са Богом живим. Када се улази у манастир, има икона Христова, која се зове Христос Сведржитељ. Мени је као детету била енигматична фреска, питао сам се шта је то, ко је то. Дуго сам ту провео у олтару, до 13-14. године. Сећам се јутра када сам се запитао шта ово све представља. Шта значе свећа, кадионица, тамјан… А провео сам ту седам година. Зато толико говорим о важности литургије, сваке недеље Господ спушта своју благодат на цео храм и на све који су у храму. Одатле и долазе у човеку неки дарови који нису његови, него припадају небу. Зато се човек мења, па ја верујем да смо и ми као дечица добили те дарове, да се ту нешто „солило“, да се нешто мењало и да смо се преображавали.

Црква је место будућности

У којој мери сте задовољни испуњеношћу порте овог храма? И уопште порти манастира у Београду и широм Србије?

Што се тиче нашег храма, презадовољан сам. Недељом је препун, дође света. Прошле недеље смо имали око 400 људи који су се причестили. То је леп број. Није ни црква место на које бисмо ми требали све да нагнамо. Свако треба да дође када му треба. А доћи ће јер је црква место будућности. Обилазим и друге храмове. Не бих волео никоме да стављам неку одговорност. Највише волим да кажем да је на наш народ пала нека врста пепела. Не бих то карактерисао ни временом, мада свако лако може да препозна на које време се мисли. Али се српски народ искобељао и дошао до жара. Гледам недељом како деца певају духовне песме. Ми нисмо знали тако песме. Сада је дошло до експанзије, до усијања. Кичмени стуб српске цркве је народ. Сви су се продуховили, има доста људи који објашњавају веру. Мислим да је народ сазнао за истину. Нико више не може да им каже да је „вера опијум за народ“. И наш и други храмови су испуњени. Јако сам задовољан. Отац Никола који је ту 25 година недавно је похвалио парохијане и рекао да никада није било овако.

Братанац сте блаженопочившег митрополита Амфилохија Радовића. Какав је осећај одрастати и бити у близини тако великог духовног човека?

Када сам имао 12 година, летовали смо са родитељима у Колашину. Он је мене само узео и рекао родитељима: „Иде са мном у манастир!“ Није било ту много питања мојих родитеља, а и ја сам био послушан. Зато сматрам да је послушност суштинско одрастање код деце. Добио сам своју собицу у манастиру. Ништа ја то тада нисам разумевао. Касније сам се присећао да је Свети Петар Цетињски имао крај себе маленог владику Рада, Његоша. И вероватно је митрополит по том неком моделу узео неког из своје велике породице и призвао у манастир. Бити крај њега свих тих година, од 13, 14, 15, 16, па све до његове смрти, мени је било као да гледате човека који није из овог времена. Он као да је више припадао 20. и 19. веку, а не 21. веку, а опет, био је савремен и широк. Био је неко ко је, примајући благодат архијерејског служења, прихватио то као Свети Сава, као апостол Павле. Некако је схватио ко је. Ја сам од 1996. био крај њега. Дешавало се да ми у једном дану будемо у Херцег Новом, Никшићу, Колашину… У једном дану он је успевао да обиђе и да уради оно што један човек није могао да уради у десет дана. Био је свестан тог времена и где је растао. Он је одрастао у Црној Гори, па је био забрањена личност у време велике Југославије, па је отишао за Атину и тамо поцепао пасош, и онда отишао на Свету Гору. Схватио је да га његови не желе. Међутим, његов духовни отац Ава Јустин пише му да се врати, да га чека место у цркви. Говори му да ће бити штит православља, да ће бити један од четири стуба српске цркве. Опет послушност. Он се враћа после седам година из Атине и овде га 1985. године бирају за епископа банатског, да би му дали архијерејско служење, да би испунили то, а да би заобишли власт. То је врло занимљива прича. Власт у Црној Гори у то време не дозвољава да он буде изабран за епископа у Црној Гори. Патријарх Герман и његова мудрост кажу, добро, биће он епископ банатски, и онда га после шест година шаље за митрополита црногорско-приморског.

Која је његова најважнија лекција?

Ми који смо се огрејали о његову личност, а он је био специфичан, првенствено је био домаћин, био је високо образован и речит, и свима је давао на важности, осећали сте се крај њега као да сте цар. Тако вас је некако подизао, да сте ви битни. Оно што је мени оставило траг његове унутарње људске доброте која је пленила, имао је моћ да је био војник. Био је изванредан војник зато што је имао континуитет, цео живот је исто мислио, није мењао. А то је оно што нама данас недостаје. Волео сам код њега то што је бранио другога и кад тај други није био ту. Кад неко прича о другом у неком ружном контексту, он би рекао „немој тако, па није он такав“. Ту се појављује та светост, кад браниш другога који није ту. То сам изразито волео код њега. Исто тако, годинама смо обилазили по свим црногорским селима. Обнављао је црквене одборе, а то су људи у које је он имао снажну веру. Ти људи су за 20 година обновили преко 600 цркава. То је чудесно. Круна његовог рада су Храм Христовог васкрсења у Подгорици и Храм Светог Јована Владимира у Бару. Ту је он показао да је свим својим бићем живео за цркву, волео је цркву и свој живот предао за цркву. И чак последњи део његовог живота, у литијама, он није изашао на такву врсту власти грубим речима, већ нам је опет показао да је тихи учитељ. Он је излазио на литије само са иконама у рукама. И то је јединствен случај у свету да се ни на једној литији није догодио ниједан инцидент. Јер су му у рукама били живи светитељи.

Митрополит нам је показао да, када нам нешто није по вољи, позовемо светитеље у помоћ. Не људе, него светитеље. Када погледате оне литије, она светла, свеће, иконе, помало осетите као да сте гледали небеску војску која је сишла на земљу и помогла да се нека неправда реши. На крају су му ти његови људи из Црне Горе заблагодарили на томе што је урадио за њих тако што су одбранили веру. Није он ништа друго тражио, он је само тражио да се одбрани црква. Због тога му и благодарим на томе што сам од њега научио да волим цркву више од свега.

Његова лекција коју примењујете?

„Све што видим не видим, све што чујем не чујем, све што видим и чујем не причам“.

Како младима открити тајну вере?

Љубав је зачин за све, нарочито за веру. Љубав је почетак нашег постојања у времену, као што речи Христове казују: „Пустите децу ка мени јер таквима припада царство небеско.“ Он нам даје јасне смернице да је рај место таквих. Кад будемо носили рајска осећања, у преносу, дечја осећања, ми ћемо бити припадници раја. Мој десетогодишњи рад у Основној школи „Бранислав Нушић“ открио ми је многе тајне. На деци се види све, у деци пише све, деца су ничим неискварена и све откривају као зелена табла. Све можеш да прочиташ ко су они и ко ће бити. Међутим, школа је место васпитања и образовања, али је узела тенденцију образовања, док је васпитање прешло у други план. Баш ових дана смо играли представу у Старој Пазови. Као продукт нашег десетогодишњег заједничког рада настала је представа о Светом Николи „Врлинко Добрић“, коју сам као вероучитељ написао за њих. Али како сам је написао? На основу жеља које су они причали мени тих десет година. Тих педесетак страна сам откуцао и направио представу коју они играју данас. Кроз врлину, где се говори о животу Светог Николе и сценама од рођења до смрти, види се да је савремено дете оптерећено периферним стварима, а да му стварно треба само загрљај, само загрљај и само загрљај. Деци треба пажња, треба им нешто заједно… Њима је много лепше у цркви него нама старијима, ми се уплашимо. Они су природни у цркви, они улазе у цркву као у своју кућу. Деца имају тајну вере, само је питање како неко то каналише. Мој рецепт свих десет година био је да све радим кроз љубав.

Испуњење жеља

Постао свештеник и добио треће дете

По чему ћете памтити 2024. и шта желите ближњима и парохијанима у 2025. години?

Минулу годину ћу памтити по томе што сам добио сина Риста, трећег по реду, који је добио име по свом деди Ристу, односно митрополиту Амфилохију, који се родио на Божић. Ми смо као породица желели да му се заблагодаримо за љубав коју нам је пружио као духовни отац и да његово име живи у нашој породици. Захвалан сам Богу такође што ме је по љубави Његове светости патријарха Порфирија изабрао да 2024. године постанем свештеник и да ми испуни дечачку жељу коју сам развијао преко манастира Ваведења, преко Крита и Цркве Светог Нектарија Егејског, да могу, иако недостојан, да служим у олтару и служим литургију, и да директно из срца и целим својим бићем говорим Богу у име мог народа као онај ко предводи молитву. То је најлепши позив и најлепше две ствари које су ми се догодиле у 2024. Оно што бих пожелео свему роду српском, православном, људима око нас и са нама, то је да буду Христови свим својим бићем. Нашим мајкама да пожелим да буду свим својим бићем по лику и узору на мајку Богородицу. Када једни заличе на Христа, а други на Богородицу, биће то једна срећна породица.

Како изгледа свакодневни живот у Храму Свете Петке?

Црква Свете Петке је место одлука, место људског покајања, место преображаја. Живот у цркви Свете Петке некако ме највише подсећа на неку гору преображења, тако доживљавам храм у коме ме је црква поставила да служим. На неку гору преображења где дођу једни, а оду други, дођу с једним осећањем, а оду с другим осећањем. Улазе често забринути, а излазе насмејани. Цркву Свете Петке доживљавам као једно мало парче неба на земљи у којем ме је господ удостојио да заједно са својом браћом оцем Николом и оцем Сашом будемо са људима који су дошли по благодат Божију. Црква у својој служби, на тој полици благодатних дарова има много неких „зачина“ које човек треба да узме. Да ли је то тајна исповести и покајања, крштења, венчања… црква стално има нешто у својој понуди од светих тајни које потребују човеку. Ми смо као чувари тих благодатних тајни, да се она узму на прави начин, да ником зло не учине, само добро, а да оне који нису упућени, упутимо. Али, за кратко јер већ кроз годину-две дана сваки православни хришћанин постане утемељен тако да му асистенција свештеника не треба, већ да постане целовит, интегралан, прави православан хришћанин.

Шта сматрате наградом за свој рад?

У нашој парохијској служби нам се скоро појавио Мајкл Кестл, он је дошао из Сједињених Америчких Држава. Крстио се пре три месеца и дошао је да обави врло озбиљан разговор са мном. Објаснио сам му како црква функционише, рекао сам му да је оснивач наше цркве Свети Сава, он је на све то рекао: „Добро, али које су моје дужности?“. Мало сам се изненадио, али сам му рекао: „Па да постиш“. Он ми одговори да већ пости средом и петком. Додам, могао би да се пријавиш у хору, да мало учиш српски језик. Каже ми да се већ пријавио. Он је знао да и мени помогне, да не морам ја да му дајем његове дужности, него је он знао да постоје хришћанске дужности које не припадају свештенику. Сваки хришћанин треба да зна своје дужности које треба да има без да га свештеник на то подсећа. Мајкл на тој гори преображења нам помогне да своје дужности радимо боље и разумније. Такав је живот у цркви Свете Петке, пун љубави.
Ових дана нам се јавио брат Тахир Тахири. После једне литургије је пришао и рекао: „Оче Владимире, ја бих да се крстим“. Добро, питам га, из које си вере, каже „из мухамеданске“. Па, зашто прелазиш, каже „тако сам нешто осетио“. Помислим, можда је нека дечачка одушевљеност. Мало пустим то, да не буде да желим одмах да преобратим некога. Занимљиво, довео је кума, па је кум отишао по крштеницу. Долази сваке недеље на литургију, пева, зна сваку песму, радује се… Шта Бог хоће од нас? Да прво тај неко види каква смо ми заједница, чему ће он да припада, а онда ћемо лако да га крстимо. Тахир ће ускоро бити Исаија, ускоро ћемо га крстити. Наша црква и нама шаље дарове нових хришћана. Када сам га питао зашто си дошао да се крстиш, одговорио је „зато што је овде некако топло, све је како треба“. Тако је у цркви Свете Петке, топло и како треба.

Како млад свештеник постаје свој?

Ту је природан учитељски круг. Спартанци су били познати по томе да је свако имао свог учитеља у борби да би се касније добро борио. Тако је исто и у духовном свету. Ако имамо доброг духовног учитеља, две, пет или 30 година, онда да преузмемо те њихове добре навике. Имамо на Светој гори старца Порфирија и старца Пајсија који су били незнавени, нешколовани, а који су постали свети јер су лечили по Атини и целој Грчкој све могуће људе. А зашто? Јер су целим бићем били у Христу. Има прича о старцу Порфирију Кавсокаливити где се нека мајка моли њему да јој се син раније враћа кући. А Порфирије се две године раније упокојио. Она се моли и говори „син ми је постао пробисвет, сваку ноћ се враћа кући у 2-3 ујутру, молим те врати ми га да дође раније кући“. Знате какве су мајчинске молитве. Једне ноћи долази старац Порфирије и држи за руку њеног сина и каже „ево ти га овај твој син раније кући, дојадила си ми са овим твојим молитвама“. Она сутрадан описује шта се десило, а они јој кажу, па старац се упокојио пре две године, није могао да буде са њим. Само га је она видела. Тај старац није био доктор наука, али је био цео Христов. Зато ја и тражим да и ми „дојадимо“ неком светитељу. Постати добар свештеник без духовних учитеља је врло тешко. Да добар одговор дамо на страшном Христовом суду. То значи да ћемо имати прилику да дамо одговор за све што смо радили. Тај део нафоре који ми је патријарх дао на рукоположењу и рекао ми „Владимире, прими залог овај и чувај га неокрњен до последњег свог живота јер ћеш о њему бити испитан на другом и страшном доласку Христовом“, значи у тој коцки хлеба стоји свака наша служба. Ако нешто од тога будемо окрњили, ако смо се према некоме понели зло или како не треба, бићемо испитани зашто смо то урадили. Волео бих да будем што мање испитиван, најбоље да ме ништа не испитују. Волео бих да будемо као старац Порфирије, да будемо незнавени, а да будемо Христови. Онда ће Господ излити те велике благодети, као што смо видели да је излио на патријарха Павла, оца Тадеја… можемо да набрајамо велом савремене светитеље. Ми да нисмо познавали патријарха Павла, ми не бисмо могли да кажемо „Па, да, светитељство је могуће“. Било би нам тешко, било би на нивоу житија светих. Овако, седели смо поред светитеља, служили смо му, давали смо му јабуку, ручао је с нама. Патријарх Павле је био цео Христов и зато је његова сахрана била величанствена. Када умире неко ко је Божји, као да један народ умире. То нико не може да исценира, то је било поштовање према његовом светитељству. А ми смо у тим малим траговима светлости. Ми сад сви гледамо у генерале, а кад дође време једног дана даће господ Бог да и ми будемо духовни вождови. Ми сада имамо нашег патријарха који се неуморно труди и ради. Нема где га нема, да ли је у Аустралији, да ли је у Америци, да ли је у Црној Гори, да ли је у Хрватској, не могу ни телефоном да похватам његов апостолски рад. Први живи међу нама себе не штеди. Тако и ми не треба да штедимо себе.

Поменули сте уметничку страну своје личности. Шта је ваша инспирација?

Можда би се тај рад могао највише успоредити са неком врстом просветљивања. Као наставник сам имао прилику да видим да је детету најважније када му нешто откријем. То је моја инспирација, откривање, расветљавање, осветљавање. Као што се код Његоша зове луча микрокозма. Нека луча која открива мали свет, микро космос. Ми ћемо у суштини мало времена провести на овом свету. Мени је идеја да кроз те текстове и представе осветлим нешто што је скривено, нешто што је неко намерно урадио. Конкретно, у лику Деда мраза сакривен је идентитет човека који је реалан. Том деда мразу недостаје име. Сви ми имамо име. Ко је то урадио, да му узме идентитет и да деци пренесе једно неидентификовано биће којег ће целог живота тако звати. Конкретно, ја сам његовом лику узео „деда“, убацио „Никола“ и додао „мраз“. Немогуће, ако га у Америци народи који је 700 година млађи од нас, зову „Свети Никола“, а ми не. Руси су у време комунизма „Светог Николу“ превели као „Деда мраз“. То је био директни атак на личност једног светитеља. Имате седам година па вам кажу „има деда мраза“, напуните девет година па вам кажу „нема деда мраза“. Ми несвесно научимо децу да лажу. Када се уђе у срж представе „Врлинко“, видећете да је ишао у основну школу, средњу школу, да је остао рано без родитеља и да му је остало велико богатство, да је помагао свима који нису имали. То је реална прича, нисмо ми то измислили. Кроз тај рад враћам деци веру. Имате Светог Николу или Деда Николу, њему се обраћајте, њему пишите, од њега ћете преко родитеља добити дар који сте заслужили. Кроз представу видим публику с променом, неко им осветли нешто. Још кад ми на крају покажемо мошти Светог Николе и цркву у Барију где почивају његове мошти, ви дајете детету неку целину. Детета је неко издао, неко га је разуверио, неко га је повредио. Наравно да деда мраз не постоји. Када ми кроз представу и филм који иде док играмо представу, насликамо целину, то заиста буде просветљење. Ако би нешто могло да се назове мојом инспирацијом, онда је то управо просветљење и сазнање човеково да нека лаж постаје истина.

Бавили сте се спортом. Тренирали сте фудбал, кошарку, одбојку, џудо, трчали маратон… Вршите дужност генералног секретара Православног спортског удружења „Света Србија“. У чему видите суштину везе између Јеванђеља и спорта?

Дисциплина. То је важно и у духовном и у телесном животу. Лепи људи, говорим о здравим вредностима, не неким савременим, троше одређено време за душевно и телесно окрепљење. Одвојте сат и по време за литургију. Тешко је, имали сте шест дана обавеза, па хоћете да се наспавате. Али устанете и дођете. Ја поштујем високо ту жртву. Потребно је и једно и друго, не бих стављао посебан акценат на једно или друго. Ко уме да направи да то буде јединствено, он се осећа срећним. Ту израста његова радост. Нахранио је своје тело вежбањем и здравом храном, а с друге стране недељом је нахранио своју душу литургијом и молитвом, па неком културном вечером… Када нахранимо целокупно своје биће, пред Богом смо истинити. „Бог даје снаге ономе који гура“, како је то рекао Његош. Ти гураш, он помаже, ти не гураш, он нема шта да помогне. И данас се активно бавим спортом. Играм у првој лиги ветерана за ДФК Дорћол, играм нападача, шпица и десно крило. Ту чувам своју дисциплину, то ми помаже у парохији. Треба се попети на шести спрат, рецимо 30 одсто моје парохије живи на шестом или седмом спрату у зградама без лифта. Онда ја благодарећи томе што имам дисциплину у спорту, постижем и духовно. Једно друго потпомаже. Скоро ми се случајно догодило да играм за ветеране Црвене звезде на Крфу. Нису имали играча па су ме звали да уђем. Никад нисам навијао, написао сам једну паролу за децу, када их неко пита за кога навијају: „Навијам за вас на сав глас да наследите нас“. То ми је парола. Неки мој парохијан је видео слику где ја са својим братом Николом Жигићем, којег много поштујем и ценим, играм за Црвену звезду. Пришао је и рекао: „Оче, ја за сто својих живота не бих могао да поверујем да ће мој свештеник да игра фудбал за Црвену звезду коју ја тако волим“.

Истрчали сте београдски маратон. Како је дошло до тога?

То је баш занимљива прича и мени је јако важна. Сматрам да је сваки сусрет од насушне важности. Људи морају да прилазе људима са тремом, јер не знамо шта ту тачно може да се догоди. Било је то 2014-2015. године, када су се на наш спрат доселили млади момак и девојка, Никола и . Били су ми симпатични. Кажем супрузи Марији, види што су занимљиви, хајде са њима да се боље упознамо. У том периоду смо супруга и ја добили прво дете и ја сам се онако неприметно угојио. Никола Тинтор је то приметио и рекао ми: „Хајде са мном мало да вежбамо испред зграде“. Било је хладно време, па му кажем: „Хајде, мада ми се не вежба ни у јануару ни у фебруару“. Али, послушање… можда ће мера овог нашег разговора бити послушање, да је важно у животу. Три године смо врло ревносно вежбали, понедељак, среда и петак увече у осам. Он се трудио да ми помогне у томе, крепио ме. Имао је стрпљења за мене док нисам омршао 15-16 килограма. За то време он је духовно био јако изграђен, али ван великих празника није истински пришао вери, није живео литургију. Нисам му директно говорио „е, зашто не идеш на литургију“, него сам се послужио његовом тихом методом. Ишао сам недељом редовно у цркву, да би ме једном питао „еј, где ти то идеш“. Када сам му одговорио да идем у цркву, појавио се сам једног јутра, па другог, трећег… и до данас није престао да иде у цркву. Видели смо недостатке један другом, али нико од нас није директно то рекао, већ неким немуштим језиком да наведемо оног другог. Једног дана сам на сплаву где смо вежбали када је хладно седео и читао књигу, пришла је тренер Миљана и из прве рекла: „Владо, хоћеш да се спремаш са мном да трчимо маратон?“ Малтене сам из библиотеке читајући књигу кренуо да се спремам за маратон наредна три месеца. Свакодневно смо трчали, прве недеље 20 минута, па наредне 40, па сат времена… тако се организам градио. Неких 15 дана пре маратона трчао се полумаратон на Ади циганлији од 27 километара. На неких 13-14 километара не могу, нешто треба да се деси, да се пробије… Оставила ме је та група са којом сам трчао. Међутим, нешто је кликнуло, као да је тело почело да користи неко друго гориво, стигли смо и престигли ту групу и на крају први стигли. Када сам после питао тренера Миљану, тако ми је и рекао, да смо почели да користимо неко друго гориво. Маратон бих упоредио са постом. Маратон има 42 километара, пост 40 дана. Практично, један дан један километара. Ко год није спреман у маратон не би требао да улази, ко год није спреман за пост не би требао да улази. Мени је тих 42 километара било физички тешко, нарочито од неког 36. километара. Неки бол у колену се јавио, али сам некако стигао до краја. Захваљујући екипи која нас је бодрила, било је пуно љубави тог дана. После сам размишљао колико је тај брат Никола, који ми је данас кум кога сам венчао, а ускоро ћемо крстити и његову ћеркицу, колико је био пресудан да исправим своје биће. Важно је волети себе и водити рачуна, а ако не водиш рачуна о себи онда да допустиш другима да поведу рачуна. Никола потиче од грчке речи Николаос која значи „онај који побеђује“, ето он је победио.

Једно време сте живели на Криту. Шта сте понели из грчке културе и цркве?

У Грчку сам стигао стицајем околности. Током ратних догађаја 1990-тих година, моја мајка није примала плату радећи у Црвеном крсту. Нас је било четворо деце и било је тешко одгајати децу у том времену.
Нашао се добар човек, директор Црвеног крста Зоран, који је понудио да једно од нас четворо пошаљу у грчку породицу у ратном програму. Пошто старије сестре нису хтеле, ја сам прихватио. Опет се враћамо на послушност. То је био изванредан програм, око 2.000 деце је отишло из Србије. Мене је потрефило најдаље острво Крит. Чудесан цео процес, воз, пуно деце, па смо добили свог учитеља, па нас је у Атини дочекао председник Грчке Андреас Папандреу, па нас је дочекао огроман брод од 12 спратова, онда је на броду свако добио своју собу… то је било несхватљиво за мене те 96. године. Расподела по породицама, ја добијам породицу Георгије и Костаса Дудулакиса чија је кућа трећа-четврта од цркве Светог Нектарија Егинског. Георгија ме је одмах увела у олтар, ту сам први пут обукао ту праву одежду, белу хаљину са накрстом. Грци су изборно православље, аутентично. Њима је вера природна ствар, не припада нечему мистичном. Њима је вера као нама доручак. Сви иду заједно, лепо обучени, сви стоје… све иде природно. Сви увече иду на вечерњу службу, сви после иду у град. Из Грчке носим посебна духовна искуства. Толико сам љубави примио да никад то не могу да заборавим. И дан-данас носим 30-40 одсто у свом бићу те критске културе.

Покушавам да избегнем генерализовање, али је утисак да је савремени и умни човек најчешће склон незадовољству, бесу, осуди, критикама… Коју поруку бисте послали таквим људима?

Само да се врате у детиње стање, у доба када су били деца, када нису оговарали, били сујетни ни горди, него размишљали дечјом чистотом. Сада када су спретни и спремни да кажу нешто лоше, да учине против некога, то је саставни део тога да не владају својим сопственим бићем. Ипак је човек владар свог бића. То је оно што смо рекли малопре „Све што видим не видим, све што чујем не чујем, све што видим и чујем не причам“. Враћамо се и на речи баке која каже „не разноси му грехе“. Сваком човеку коме је нешто тешко у животу, већ је њима тешко само ради тога. И ако ми додамо тег на то, ми ћемо можда бити иницијатори њиховог убиства. Не мислим у буквалном смислу, него на то да људи немају своја духовна изворишта са којих пију чисту духовну воду. У том општем безнађу сваком се ставља нека шарена лажа, грех се пакује у лепе целофане,, да нико не може да примети да је погрешно. Савремени човек је слуђен, он више не управља собом. Због превелике комуникације дошло је до прекида комуникације. Знамо оно време, радиш од седам ујутру до два поподне, морао је да буде посебан повод да неко зове у три поподне на кућни број. Сад завршиш обавезе у пет, телефон ти звони у шест, седам, осам, девет, десет… поруке стижу на све стране. Човек не легне да некоме није одговорио, да некоме није послао слику, да се неко не би наљутио… Човек је збуњен. Ако су некада наши стари носили бреме породице, када би претворили у килограме и рекли да су носили 60-70 килограма, савремени човек данас носи 300 килограма. Човек је сможден. Има доста погрешних људи у свом животу. Морамо да водимо рачуна о човеку као о детету. Ми смо као мала деца, чим нема љубави, ми се бранимо, стежемо се, затварамо се у себе. Пошто иде Христово рођење, можда је право време да се присетимо да ће нас он подсетити на дечју чистоту у нама, а да ми испунимо речи „тако да се светли светлост ваша пред другима“.

Сведоци смо многих ратова, сукоба, надасве мржње. Да ли је молитва једино или најјаче оружје цркве? Какав савет бисте дали људима, како волети непријатеља свог, као што то пише у Светом писму?

Има недељом једна лепа молитва којом се молимо за мир у целом свету. Међутим, ми имамо већ у почетку стварања света братоубиство. То су деца Адама и Еве, није то 50. колено. Каин је убио Авеља из сличног разлога. Човек је из отпадништва од Бога нешто прогласио за истину. Као што сам рекао малопре, то се лако упакује у неки целофан „истине“ зарад неког разлога. Ми не можемо да знамо зашто се одвија неки рат у свету. Сетимо се бомбардовања 1999. године. Који је разлог? Не постоји. Али смо били бомбардовали, настрадало је преко 2.000 људи, међу њма деца, полицајци, војници… И данас имамо трагове од бомби, осиромашени уранијум. Оно чиме су нас отровали, то нас и данас прати. Такли су нам душе. Ја први не могу да схватим шта је са светом и ко су ти људи, зашто се воде ратови. Не волим ни да се свађам, не прија ми ни да се посвађам с неким. Не могу да допрем до тајне ратовања, ко ту шта осваја, како се центри моћи премештају са једне територије на другу. Када бисмо пробали да нађемо закључак дошли би на првог гордог анђела Сатанаила који је отпао због непослушности јер је он желео да буде Бог. Ти ратови почињу много раније, неко је те ратове у свету спремао много раније. Као што је и код нас 1993. и онај 1999. године. То је у неким људским главама које су се разболеле, али се потрефило да држе у својим рукама неке моћи и они су креатори ових лоших „игара“. Као што неко прави Олимпијске игре, тако они праве ратне игре. Нама црква јесте уточиште. Ми једино што можемо јесте да се молимо. Зато ја као свештеник тражим имена свих људи који страдају, да се молим за њих да их господ Бог пресели, прими и опрости сагрешења њихова које су радили вољно или невољно, речју или делом, свесно или несвесно, да прими молбу моју као свештеника да им опрости да би добили рај јер смо сви ми заслужили рај. Нема човека на свету који не треба тамо да буде, али уз духовне учитеље, молитву чисту, искрену, детињу. Тражимо од Бога опроштај и повратак мира у овај свет и да светлост Христовог рођења обасја и креаторе таквог света.

Особеност наше државе је да се, како је то поручио Николај Велимировић, „земљописно налази између Истока и Запада“. Србија је својеврсни граничар Православља. Како одбранити своју веру у окружењу, како је нагласио, „Латињана и Турака“?

Његова чувена реченица је да смо ми идејно „изнад Истока и Запада“, да припадамо царству Божјем, да је рај препун Срба светитеља. Он говори о димензији, какав смо ми као народ. Ми смо склони светитељству. Неки други су склони ноћи вештица, а ми светитељству. Нама се хоће да будемо свети. Има чувени говор владике Николаја у Лондону када је пред препуном црквом међу кардиналима и председницима рекао да се диви цркви Светог апостола Павла у Лондону, да никада није видео лепши и велелепнији храм, хвали све… а онда додаје да има један „лепши и величанственији храм који је сазидан од лобања мог народа – Ћеле кула“. Николај уме да каже, али уме да подсети. Рекао је да је дошло време да Енглези врате дуг Европи, да врате дуг зато што смо одбранили Европу од Турске империје. Ми смо били браник вере. То би могло да се примени и данас, да је време да се Европа верски освести. Европа је у верској кризи, храмови нарочито на Западу се затварају, продају… Они су у верској кризи, а код нас цвета православље, у експанзији је. Не само код нас у Србији, него и у Грчкој и код других православних народа. Све то ради истине. Ако се ми угледамо на Светог Саву и мудрост владања, да сачувамо себе кроз веру и кроз дисциплину, и кроз свакодневни духовни рад. Ми се боримо са светом тако што се боримо са собом.

МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ !