Дан у кампу, купање и предавање
Уторак је освануо ведар и свеж и најављивао је још један активан дан, овог пута у кампу и на оближњој плажи. Преподне је било испуњено заједничким активностима.
После доручка кренуло се за образовним радионицама и формирањем различитих секција. Због хронолошког бележења сваког дана и активности током трајања кампа, формирана је новинарска, видео и фото секција, која је добила задатке да пише дневне извештаје и бележи их у видео и фото формату.
После ручка ишло се и први пут на плажу, па се стига пре поласка одржао један састанак како би се полазницима кампа указало на правила понашања и беубедности на плажи, као и организовање школе пливања за полупливаче и непливаче, пошто је неписано правило да са Крфа сви после кампа долазе као пливачи.
Након повратка и вечере одржано је предивно и емотивно предавање Немање Павловића, сина српског хероја пуковника Миленка Павловића, који је дао свој живот за слободу борећи се са авијацијом НАТО пакта.
Његово предавање је и било у исто време и лично сведочење о чину јунаштва његовог оца Миленка под називом:
“Бити син једног јунака”
Његов отац, пилот Миленко Павловић, је рођен у породици Милорада и Радмиле Павловић, у селу Горњем Црниљеву 5. октобра 1959. године. Прва 4 разреда основне школе завршио је у родном месту, а следећа 4 у Осечини. Средњу војну школу је завршио у Мостару. Иако је најпре одбацио ту могућност, касније се ипак одлучио за професију војног пилота.
Бомбардовање СР Југославије затекла га је на дужности команданта 204. ловачког пука, чије је седиште било измештено у Стару Пазову . Летачка техника је била на изузетно слабом нивоу одржавања и несигурна. До тог 4. маја неколико авиона је изгубљено услед разних кварова који су се обично дешавали непосредно по узлетању. Већина пилота је успела да се спасе, погинуо је једино мајор Зоран Радосављевић. Четвртог маја 1999. године, око 12 часова примећена је већа група НАТО авиона која је дејствовала у правцу Ваљева, углавном на фабрику муниције Крушик, као и на војна складишта у селу Причевић.
Команду да полети добио је један од млађих официра. Међутим, потпуковник Павловић је телефонском везом наредио да се позвани пилот задржи и уместо њега је он полетео ка Ваљеву са својим авионом МиГ-29, № 18109. Убрзо се нашао над Ваљевом, међутим, после самог узлетања му се покварио генератор наизменичне струје тако да је остао без радара. Павловић се упустио у неравноправну битку против 16 НАТО авиона, успео да их збуни и чак натера у бекство смелим наступањем али је, убрзо, око 12:45, био погођен са три ракете, испаљене од стране холандских пилота Ф-16 Фајтер Фалкон, који су били западно од Тузле те их он није ни приметио. Погинуо је још у ваздуху. Остаци његовог авиона пали су у село Петница. Сахрањен је 6. маја 1999. године на Новом бежанијском гробљу.
Током предавања је владала мирна и тужна атмосфера. Деца полазници су имали јединствену прилику да чују аутентично и веома јако сведочанство из угла породице једног јунака како је живети у његовом присуству и одрастати… пре и после јуначког полагања свог живота… Немања је на крају закључио: “Ми као породица и ја као његов син и мој брат дали смо најдраже нешто своје на праг Отаџбине, јер је очев задатак био да брани небо наше Србије и Црне Горе (СР Југославије)
Многи од присутних на предавању су пустили сузе, а Немања је остао прибран и достојанствен до самог краја.
После предавања учесници кампа су пришли и охрабрујуће грлили Немању и многи од њих су остали још дуго после предавања у разговору са њим.
Пријатељи пројекта “Стопама наших предака”
