Посета Манастиру Тумане и Голубачкој тврђави
У склопу свог педагошког приступа ПСУ ”Свети Срб и ја”, поред спортског води бригу и о духовном васпитању млађих нараштаја, те је на крају и ове спортске сезоне, организовала једно путовање за децу спортисте, како би на најлепши могући начин испратили сезону на измаку и припремили се за ону која долази у сусрет. Ове године је на позив братства манастира Тумане, а уз подршку Светосавског звонца – званичног гласила за СПЦ децу, реализовано једно од најлепших путовања до сада.
У раним јутарњим часовима, поред саме порте Храма Светог Саве, спремно своје путнике чекала су два аутобуса туристичке агенције ”Александриа травел”. Убрзо весела лица и дечија граја су испунила подножје испод Народне библиотеке, а тренери Свете Србије су пребројавали да ли су сви на броју како би караван могао да крене пут Дунава, манастира Тумане и тврђаве Голубац.
Весела дружина Свете Србије, је била спремна и према плану путовања кренула је на време ка одредишту. На самом почетку прочитане су молитве за срећан пут и деца су отпојала молитву Господњу; ”Оче наш”.
За време веома пријатне вожње, могла се чути и песма и по која шала, а све путнике су вође пута упознале укратко са циљем путовања као и историјатом и значајношћу саме светиње коју обилазе и места на Дунаву које је кроз векове било брана и утврда наше земље и поносних нам предака.
После неких скоро два сата вожње и блиског сусрета са местом где је Дунав најшири у свом току од Шварцвалда до Црног мора, а то је код Голупца (6,5 километара), караван се окренуо ка њедрима Хомоља и голубачких планина где се крај Туманске реке скрио духовни драгуљ манастир Тумане кога још у народу зову ”Острогом источне Србије”.
Долазак пред светињу где се молитва монашког братства готово никад не прекида пред ћивотима Светога Зосиме и Јакова, за све путнике Свете Србије, претворио се у један изузетан духовни моменат. Он је још био појачан и тиме што су уласком у порту манастира путници се сусрели управо са молитвом коју је читао један од монаха окупљеном народу, због чије бројности се ово све обављало испред храма.
Након прочитане молитве за здравље, сву децу у самоме храму по благослову настојатеља ове монашке обитељи архимандрита Димитрија, а своме послушању сачекао је најстарији од братије монах Зосима. Он је најпре одржао један прелеп час веронауке говоривши о животу светаца чији су се ћивоти са моштима налазили испред олтара и о самом манастиру који је иначе задужбина див-јунака Милоша Обилића.
Након тога, деца су могла да приђу светитељима и целивају. У савршеном реду и тишини поштујући типик манастира, преко стодину деце се помолило светитељима Божијим и у тишини полако напустила цркву.
У самој манастирској порти на за то одређеном месту спремљено је послужење, а убрзо деца су добила и прво послушање: паковање тамјана и брикета у мале кутијице, што су сви са радошћу прихватили и помогли братији која су то радила.
Манастр Тумане коме хрли на хиљаде верних са великом радошћу их дочекује, а ову групу малишана Свете Србије је братство манастира са посебном љубављу и пажњом угостило. Посебно за све њих спремљена је трпеза љубави (ручак) на којој је био и игуман Димитрије који је благословио децу.
Након ручка, под руководством планинарске секције Свете Србије, реализована је пешачка тура до испоснице Светога Зосиме, која се налази на 20 минута хода од манастира.
По повратку, деца су обишла манастирски зоо-врт, а на пространом паркингу они најспремнији органозовали су мини фудбалски и одбојкашки турнир.
Убрзо након тога. по плану путовања кренуло се ка тврђави Голубац. Захваљујући гостопримству директорке Друштва за развој туризма Тврђава ”Голубачки град”, Искре Максимовић, децу су дочекали водичи који су их у неколико група повели у обилазак велелепне грађевине.
Ова специјална тура потрајала је готово сат времена. Деца су задовољних лица напуштала овај прелепи простор оивичен широким Дунавом као морем и високим стенама које су се уздизале уз магистрални пут Голубац-Кладово који води даље ка румунској граници.
Пут ка Београду су сви провели у разговорима о управо виђеном и доживљеном.
МАНАСТИР ТУМАНЕ
Манастир Туман налази се на девет километара удаљености од Голупца, у подножју голубачких планина, окружен шумом, на левој обали Туманске реке, што самој светињи даје посебну лепоту. Пет векова након представљења Преподобног Зосима, јасно је зашто је свети подвижник изабрао за свој усамљени и молитвени живот баш такво место, скривено од људи и у потпуности погодно за молитвено тиховање.
Амбијентална лепота са једне и духовни мир са друге стране, те присуство светиња, манастир Туман чини вредним како у духовном тако и културно-историјском смислу. Као ретко која светиња, овај браничевски манастир оставља диван утисак свакоме ко се у њему нађе, пленећи својом лепотом и окружењем у коме се налази, надасве будући сведок вере и труда једнога народа, као и светионик за будуће Божије Царство. У њему се на чудесан начин прожимају парадоксалне чињенице вере, из будућности саткана историјом извире садашњост, у центру свега имајући човека и његов однос са Творцем.
Како је изгледала црква и комплекс манастира Тумана при своме настанку није могуће утврдити. Зна се да је кроз читав средњи век и турско ропство манастир носио бреме страдања са својим народом, бивао је пљачкан, рушен и паљен, али је као и народ увек обнављан јер је његов духовни значај у том раздобљу био несагледиво велики. Са једне стране подсећао је страдалне на славну прошлост народа, Цркве и државе, а са друге, важније и јаче, опредељивао је народ за обећано Царство Божије и сведочио благоверним хришћанима о њему, бивајући тако неразрушив бастион вере.
Манастир се у турским пописима први пут помиње 1572–1573. године, а потом у време султана Мурата III (XVI век) у контексту дажбина које је имао према турском султану, уз шта се наводи и да су тада у манастиру живела два монаха.
У Туману су се пред Прву велику сеобу Срба (1690. Година) у жељу да подунавске Србе подигну на устанак против Турака, састали патријарх Арсеније III Чарнојевић и гроф Ђорђе Бранковић.
Егзарх Максим (Ратковић), изасланик Митрополита београдског, посетио је у првој половини XVIII века браничевске манастире, по налогу својих црквених власти, како би описао и тачно видео околности и услове у којима се налазе, као и бројно стање монаштва и њихов живот. У свом извештају дотакао се и манастира Тумана, за чију цркву је навео да је била покривена црепом, што је за ондашње услове била реткост. Црква коју је видео Егзарх Максим јесте првобитна манастирска црква и она је постојала све до после Кочине крајине када су је из освете Турци спалили. Чим су се указале могућности народ је спаљени манастир обновио великим залагањем оберкнеза Павла Богдановића у доба кнеза Милоша, када су обновљени и околни манастири Нимник, Рукумија и Заова.
Обилазећи по налогу кнеза Милоша Србију, крајеве, места, манастире и знаменитости, Јоаким Вујић бележи да је туманска обновљена црква мала размером, уређена по хришћанском богослужбеном поретку и да је делом живописана.
Црква из Mилошевог времена постојала је у манастиру све до 1910. године, када је минирана и због великих напрснућа по наредби власти до темеља срушена. Током наредних четрнаест година манастир Туман био је без цркве јер су обнову порушене спречавале многе околности, а међу њима посебно светски рат, који се тих година водио и у коме је Србија активно учествовала. Садашња црква подигнута је и освећена 1924. године.
Испосница Светог Зосиме
На удаљености од око 1 км од манастира Тумама, дубоко у густој и древној шуми, налази се на далеко чувена испосница Светог зосима. У стени која доминира читавим крајем налазе се две печине, повезане уским пролазом. У једној од њих живео је, док се у другој молио преподобни На удаљености од око 1 км од манастира Тумама, дубоко у густој и древној шуми, налази се на далеко чувена испосница Светог зосима. У стени која доминира читавим крајем налазе се две печине, повезане уским пролазом. У једној од њих живео је, док се у другој молио преподобни осим. Данас је на месту молитвене келије Светога уређена капела. У пећинама је сачуван накит и оне су готово недирнуте људском руком.Покрај испоснице налази се чудотворни извор, а иза њега прелеп шумски водопад. Последњи становник овог светог места био је схи-синђел Пахомије, које је мученички пострадао 1965. Године и сахрањен је на монашком гробљу манастира Тумана.
У цркви манастира Тумана чувају се мошти двојице светитеља. Преподобног Зосима Синаита и Преподобниг Јакова Новог. Оне почивају у десној и левој ниши у наосу храма. Положене су у два изузетно лепа дуборезна кивота.
ТВРЂАВА ГОЛУБАЧКИ ГРАД
Чувар Ђердапског теснаца
Голубачка тврђава подигнута је на самом улазу у Ђердапску клисуру, на месту где Дунав најшири у свом току прелази у теснац Карпатских планина. Тврђава је представљала важно средњовековно војно погранично утврђење, плански грађено због војно-стратегијског значаја места. Одавде се лако могао контролисати сав копнени и водени пут који је повезивао исток и запад, а стрме и неприступачне Риданске литице, на којима је изграђена Тврђава, и сама река, били су јој природна заштита. Због оваквог положаја, током XИВ и XВ века, пограничне силе, Угарска и Србија, а потом и Отоманска империја, бориле су се да освоје Голубачку тврђаву јер су тиме стицали контролу и моћ над државном границом.
Голубије име
Први пут у историјским изворима Голубачка тврђава се помиње 1335. године као утврђење са угарском војном посадом. Иако је основана пре поменуте године, не зна се ко ју је и када тачно подигао. Њено име на средњовековним картама исписано је на различитим језицима: Галамбас, Галамбоцз, Цоломбазо, Цолумбаз, Цолумбарум, Тауберсбург, Таwбенстеин, Перистерин, Гиwердзинлик… и у сваком основу чини реч -голуб. Мистерију имена објашњавају средњовековне легенде, а једна од најпознатијих говори о османском заповеднику града који се заљубио у лепу мештанку Голубану. Одбијајући да уђе у његов харем, Голубана је кажњена тако што је окована за стену да би се покајала. Њено одбијање покорности турском команданту одвело ју је у смрт. По њој, Тврђава је добила име Голубац, а стена, која и данас вири из Дунава, носи име ”Баба-кај” ( тур.” покај се”).
Тврђава данас
Током тридесетих година 20. века кроз Тврђаву је пробијен магистрални пут којим су оштећене обе капије утврђења. Тек 70-их година истог века утврђење је ушло у сферу интересовања наших истраживача, што је било подстакнуто изградњом хидроелектране ,,Ђердап И”. Истраживачки радови вршени су у више наврата, а изведени су и конзерваторско рестаураторски радови под надзором Републичког завода за заштиту споменика културе.
Голубачка Тврђава, као културно добро од изузетног значаја, припада и Резервату природе Тврђава Голубачки град, простору који представља улаз Ђердапску клисуру и уједно улазни пункт у Национални парк Ђердап. Република Србија је овај простор 2011. године прогласила Туриситичким простором „Тврђава Голубачки град“ који је, захваљујући Пројекту „Ревитализација Голубачке тврђаве“ финансираном из ИПА Фондова за 2011. и 2016. годину, инфраструктурно опремљен, док је сама Тврђава реконструисана.
Фотографије
{gallery}/phocagallery/2020/tumane{/gallery}