Репортажа са изложбе: „Јежева кућица – Измишљање бољег света“
Репортажу урадила: Сара Колак
фото: Милан Лакић и Сара Колак
„Не вјерујем да постоји просјечан српски дом, а да у њему нећете наћи двије константе – једна је Свето писмо, а друга прва лектира сваког дјетeта „Јежева кућица“.“
Малени пут усмерен ка проналаску Јежурка Јежића. Снежни дечији отисци стопала, усекли су се у путић изложеног дела у Музеју Југославије. Прилазећи првој просторији намењеној интерактивном полигону, чује се дечија граја и усхићеност. Журним корацима сам ишла ка просторији, чинило ми се да је мој ход све спорији, а узбуђење и знатижеља све већа. Граја се приближавала, један глас је био посебно упечатљив. Била је то малена Јована, која је од радости док се љуљала на гуменом кругу изговарала дио поeме „Јежева кућића“:
„По шуми, широм, беж стазе, пута, Јежурко Јежић поваздан лута!“
Њена радост је преплавила и све остале, дечаци и девојчице су брзо прелазили све препреке са циљeм да дођу и проведу време у Јежурковој кућици.
А тамо!
У кућици су се склапала нова пријатељства, раздрагана дечија лица, смејали су се и уживали у тренутцима да баш они могу да проведу време у кућици њиховог омиљеног јунака. Корачајући првом просторијом, деца су се играла, прелазила полигон, цртала Јежурка и Музеј на основу проведеног времена. Родитељи су помагали својој дечици, веома расположени и задовољни јер су малишани провели квалитетно време викенда, удаљени од ТВ екрана и мобилних телефона.
Изложба „Јежева кућица-Измишљање бољег света“ отворена је у Музеју Југославије- Музеј 25. Мај крајем 2023.године, реализована је у сарадњи са децом узраста од пет до десет година из Београда, Загреба, Сарајева и студенткињама сценографије Универзитета у Београду.
Изложба је подељена на два дела, први дио је интерактивни полигон у руху Јежеве кућице, а други дио је соба посвећена лику и делу аутора Бранка Ћопића. Ауторке изложбе су кустосткиње Музеја Југославије: Сара Сопић и Мирјана Славковић.
„Мислим да је заиста важно посјетити изложбу, нарочито са дјецом. Дјеци буде јако занимљиво да посјете нешто овог типа, а да знају да су у Музеју. Корисно је, јер дјеца стварају навику да посјећују музеје, а ово је добар увод за дјецу тога узраста да немају страх да ће да им буде досадно“ истиче једна од запослених на изложби, Катја Радовановић.
Изложба је реализована на основу колекције Музеја Југославије, предмета из Српске академије наука и уметности и Задужбине Бранка Ћопића.
Између прве и друге просторије изложбе видљиви су малени дечији трагови, али и отисци већих стопала. Уласком у другу просторију осети се већа количина озбиљности без граје, али са сталним питањима упућеним родитељима како би боље разумели поруке које се налазе на зиду просторије. Украшени зидови са фотографија Ћопића и информацијама о њему, представљени су на креативан начин тако да малишани који још увек не знају да читају помно слушају своје родитеље који им читају текст.
У првом разреду основне школе, малишани своју чаролију читања почињу са Јежурком Јежићем, проживљавајући његове пустоловине. И од тада Бранко и малишани стварају нераскидиву везу, која се шири на њихове наследнике.
„Не вјерујем да постоји просјечан српски дом, а да у њему нећете наћи двије константе- једна је Свето писмо, а друга прва лектира сваког дјетата „Јежева кућица“. О многим лектирама, текстовима за обраду, дало би се спорити, наћи ману или замјерку, али за ово дјело дубоко вјерујем замјерки нема!“ -објашњава професорка српског језика и књижевности, Јелена Мандрапа.
Јована је своју маму весело вукла за рукав, желивши јој показати мале браоне сандучиће за пошту са жељом да нацрта и напише писамце за Јежурка Јежића, попут писма које је Јежурку стигло од Лије. Мама је пристала. Журним корацима су се упутиле ка столу у првој просторији. Узела је сав потребан прибор и њено уживање је почело . На цртежу је доминирала црвена, зелена и браон боја, желивши нагласити Јежурка, његову кућицу и децу која су га са нестрпљењем и пуна љубави исчекивала. Након завршеног цртежа, њен рад се нашао поред осталих дечијих цртежа на зиду, а писмо су послали поштом. Јованина срећа је била још већа.
Важно је да малишани добијају подршку и усмерења својих родитеља, тако и приликом интерактивних изложби одвојивши време за овакав вид активности, али и стрпљење и потпору да се свака препрека превазиђе. Деци родитељи представљају усмерење ка будућности и правим вредностима.
Малена Јована и њена мама, као и остала деца и родитељи након вишечасовног боравка упутили су се ка својим домовима, уморни, али веома срећни на упознавању са Јежурком пуни утисака које ће својим другарима у школским клупама и игралишту весело препричавати са жељом да и они дођу и посете Јежурка.
Изложба „Јежева кућица-Измишљање бољег света“ отворена је у децембру 2023. године и затвара се 20. априла 2024. године. Смештена је у Музеју Југославије – Музеј 2. Мај, изложбени простор лево.
СЛАВНИ ЛОВАЦ
По шуми, широм, без стазе, пута
Јежурка Јежић поваздан лута.
Ловом се бави често га виде,
с триста копаља на јуриш иде.
И вук и медо, па чак и – овца,
познају јежа, славнога ловца.
Јастреб га штује, вук му се склања,
змија га шарка по сву ноћ сања.
Пред њим дан хода, шири се страва,
његовим трагом путује слава.
ЛИЈИНО ПИСМО
Једнога дана, видјели нисмо,
Јежић је, кажу, добио писмо.
Медено писмо, причао меца,
стигло у торби поштара зеца.
Адреса кратка, слова к’о јаја:
„За друга Јежа
На крају гаја“.
У писму пише:
„Јежурка, брате, сањам те често и
мислим на те.
Ево ти пишем из камењара гускиним пером.
Дивно ли шара!
Дођи на ручак у моју логу, пожури само,
не жали ногу.
Са пуним лонцем и масним брком
чекат ћу на те, пожури трком.
Њежно те грли медена лица
и поздрав шаље лисица Мица“
Јеж се весели: – На гозбу, вели,
ту шале нема, хајд да се спрема.
Јежурка Јежић лукаво шкиљи,
прегледа бодље и сваку шиљи.
Ако би успут дошло до боја,
нек буде спремна обрана моја.
КОД ЛИЈИНЕ КУЋЕ
Сунчани круг се у зенит диг’о
кад је Јежурка до лије стиг’о.
Пред кућом- логом, каменог зида,
Јежурка Јежић свој шешир скида,
клања се, смјешка, кавалир прави,
бираном фразом лисицу здрави:
Добар дан, лијо, врлино чиста,
клањам се теби, са бодља триста.
Нек перје пијетла краси твој дом,
кокош нек сједи у лонцу твом!
Гускино крило лепеза твоја,
а јастук меки паткица која.
Живјела вјечно у миру, срећи,
никада лавеж не чула псећи.
И још ти ово на крају велим:
ја сам за ручак трбухом цијелим!
Отпоче ручак чаробан, бајни.
И јеж и лија од масти сјајни.
Јело за јелом само се ниже,
Јежурка често здравицу диже:
у здравље лије и њене куће,
за погибију ловчева Жуће.
Ниже се ручак четверосатни,
затегну трбух к’о бубањ ратни.
НОЋ
Ево и ноћи, над шумом цијелом
надви се сутон са модрим велом
Промакне само лептири који
и вјетар ноћник листове броји.
Утихну шума, нестаде граје,
мачака дивљих очи се сјаје.
Скитница свитац свјетиљку пали,
чаробним сјајем путању жали.
А сова хукну свој ратни зов:
Држ’те се, птице, почиње лов!
РАСТАНАК
Јежић се диже, њушкицу брише.
Ја морам кући, доста је више.
Добро је било, на страну шала,
лисице драга, е, баш ти хвала.
Моја је кућа чврста к’о град,
преноћи у њој – Куда ћеш сад?
Тако га лија на конак слади
а јеж се брани, шта да се ради:
Захваљујем се позиву твом,
ал’ ми је дражи мој скромни дом!
Остани куме, лија све гуче,
моли га, зове, за руку вуче.
Ал’ јеж тврдоглав, оста при свом
Дражи је мени мој скромни дом!
Шуште и шумом јеж мјери пут,
кроз грање мјесец свијетли му пут.
Иде јеж, гунђа, док звијезде сјају:
Кућицо моја, најљепши рају!
ПОТЈЕРА
Остаде лија, мисли се: – Врага,
што му је кућа толико драга?
Кад јежи тако жуди за њом,
бит’ ће то, богме, богати дом.
Још има можда од перја под,
печене шеве красе му свод.
Та кућа, вјерујем обиљем сја.
Поћи ћу, крадом да видим ја.
ВУК
Пожури лија, нечујна сјена,
паперје меко нога је њена.
Док јури тако уз гробни мук,
пред њом на стази, створи се вук.
Гррр, куда журиш, кажи-дер ловцу;
можда си негдје пронашла овцу?
Идем да дознам – лија све дува –
зашто јеж кућу толико чува.
Ех, кућа, трице! – вели вук зао.
Та ја бих своју за јагње дао!
Поћи ћу с тобом јер волим шалу,
хоћу да видим јежа – будалу!
МЕДО
Док јуре даље брзо к’о стријела,
срете их медо, пријатељ пчела.
Сумњива журба – медо их гледа –
можда сте нашли језеро меда?
Не, него машту голица моју,
зашто јеж воли кућицу своју.
Кућица, глупост! Моје ми њушке,
своју бих дао за гњиле крушке.
За сати меда дат’ ћу је сваком!
говори медо на јело лаком.
Поћи ћу с вама, јер волим шалу,
хоћу да видим јежа – будалу!
ДИВЉА СВИЊА
Све троје јуре к’о дивља ријека,
одједном- ево- каљуга нека.
Дивља се свиња у њојзи бања,
поспано шкиљи и – јело сања.
Хр-њи, јунаци, сумњива трка,
негдје се, ваљда боговски крка?!
Поскочи свиња, уз много граје,
а вук јој на то одговор даје:
Тражимо разлог, блатњава звијездо,
зашто јеж воли рођено гнијездо!
Рођено гнијездо! Тако ми сала,
за пола ручка ја бих га дала!
Поћи ћу с вама јер волим шалу,
хоћу да видим јежа- будалу!
ПРЕД ЈЕЖЕВОМ КУЋИЦОМ
Сви јуре сложно ка циљу свом,
куда год прођу – прасак и лом!
Пристигли јежа, гледе: он стаде
крај неке старе букове кладе.
Под кладом рупа, тамна и глуха,
простирка у њој од лишћа суха.
Ту Јежић уђе, плива у срећи,
шушти и пипа гдје ли ће лећи.
Намјести кревет, од педља дужи,
зијевну, па леже и ноге пружи.
Сав блажен, сретан, ниже без броја:
Кућицо драга, слободо моја!
Палато дивна, дрвеног свода,
колијевко мека, лиснатог пода,
увијек ћу вјеран остати теби,
низашто ја те мијењао не би’!
У теби живим без бриге, страха
и бранит ћу те до задњега даха!
ТРИ ГАЛАМЏИЈЕ
Медвјед и свиња и с њима вуја
грмнуше громко права олуја:
Будало јежу, бодљиви соју,
зар тако цијениш страћару своју?!
Колиба твоја права је баба,
кров ти је труо, простирка слаба.
Штенара то је, тијесна и глуха,
сигурно у њој имаш и буха!
Кућицу такву, хвалишо мали,
за ручак добар сваком би дали!
Рекоше тако, њих троје, љути,
док мудра лија по страни шути.
ЈЕЖЕВ ОДГОВОР
Диже се Јежић , очи му сјаје,
гостима чудним одговор даје:
Ма какав био мој родни праг,
он ми је ипак мио и драг.
Прост је и скроман, али је мој,
ту сам слободан и газда свој.
Вриједан сам, радим бавим се ловом
и мирно живим под својим кровом.
То само хуље, носи их враг,
за ручак дају свој родни праг!
Због тога само, луде вас троје
честите куће немате своје.
Живите, чујем, од скитње, пљачке
и свршит ћете – наопачке!
То слуша лија, па суди здраво:
Сад видим и ја, јеж има право!
То ре е, клисну једном ћувику,
а оно троје дигоше вику:
Јеж нема право, на страну шала:
а и ти, лијо, баш си – будала!
КРАЈ
Шта даље бјеше, какав је крај?
Прича учи то, потанко, знај.
Крвника вука, јадна му мајка
умлати брзо сељачка хајка.
Трапавог меду, ох, куку, леле,
до саме смрти изболе пчеле
И дивља свиња паде к’о крушка,
смаче је зимус ловачка пушка.
По шуми данас, без стазе, пута
Јежурка Јежић лови и лута.
Вјештак и мајстор у послу свом,
ради и чува рођени дом.
Бранко Ћопић
