Портрет Гаврила Принципа у Терезину

Гаврило Принцип је мученички положио свој живот на данашњи дан 28. априла 1918. године, за Отаџбину и слободу свога
Рода од Алпа па до Шаре и Проклетија. То је  јунак који је својим делом осветлио векове борбе за слободу сународника и трајна је испирација генерацијама које данас битишу и стварају међу нама. Желећи да омогући простор управо њима, који имају шта да кажу и покажу, Света Србија кроз свој Школски центар за рад са талентованим младим људима “Гнездо”, издваја оне чији развој прати и подржава од њихових најранијих ђачких дана када су међу мноштвом својих вршњака показали: оштроумност, доследност, посвећеност и жељу за развојем својих врлинских чула и умножавање од Господа добијених талената.
Вредно пажње јесте свакако и ово дело, “ПОРТРЕТ ЈУНАКА”, у техници  “пирографија на дрвету” рад наше Марије Спасојевић из Шапца.
Она се потрудила да у име своје генерације на дан када је мученички положио свој живот за Отаџбину и свој РОД, овај њен достојанствени белег и порука времена  данашњег, стигне у далеку Чешку и место где је био злогласни Логор Аутроугарске  “Терезин”, где је страдао.  Те тако потврђује да и данашње генерације добро разумеју поруку Јунака Гаврила, који је цитирао Жерајића:  “Ко хоће да живи нек’ мре, ко хоће да мре нек’ живи”.

Марија Спасојевић, уметник и хуманитарац

Марија, је још као једна од најбољих ђаа Школе примењених уметности из Шапца, учествовала у програму нашег образовног кампа на Крфу: “Стопама наших предака”. Од тада је и члан нашег Школског центра “Гнездо”, и пратимо њен развојни пут као уметника. Свој таленат ка стваралачком ликовном изразу профилисала је као гравер уметничких предмета, затим радећи ес на металу и пирографију на дрвету. Иза ње је мноштво радова, а са посебним пијететом су њени урадци портрета значајних историјских личности. Такође, се посебно истичу и израде њених икона на дрвету техником пирографије. Свој родољубиви дух артикулисала је кроз активизам у Хуманитарној организацији “Сви за Космет” и “Снага Српских Оцила”, који су усмерени ка подршци угроженим и многодетним породицама на Косову и Метохији, као и очувању сећања на значајне историјске догађај се из историје Србије.

Житије Јунака

Гаврило је рођен у засеоку Обљај код Босанског Грахова 25. јула 1894. године. Био је друго од деветеро деце, од којих је шесторо умрло у раном дјетињству. На препоруку локалног свештеника, због честих смрти деце, родитељи су му дали име по арханђелу Гаврилу, верујући да ће тако да преживи.
Принцип је, 1912. године, избачен из школе због учешћа у демонстрацијама против аустроугарских власти, после чега је напустио Сарајево и отишао у Београд. У српској престоници је добровољно покушао да се придружи српским четничким одредима који су се борили против Османлија под вођством мајора Војислава Танкосића. Ипак, у регрутној канцеларији је одбијен због ниског стаса.
Понижен, вратио се у Босну и Херцеговину и наредних неколико месеци провео на линији Сарајево – Београд. У Београду упознаје Живојина Рафајловића, једног од оснивача Српске четничке организације, који га шаље (заједно са 15 других чланова Младе Босне) у четнички центар за обуку у Врању. Тамо је увежбавао пуцање, коришћење бомбе и ножа, а после обуке се вратио у Београд.
Док је Гаврило боравио у Сарајеву 1913. године, Аустроугарска је прогласила ванредно стање, примењивала војни закон, преузела контролу над свим школама и забранила све српске културне организације. То је међу патриотском омладином изазвало велики револт, те су многи почели да размишљају како да окупатору узврате на тлачење.
Онда се, одједном, створила прилика за тако нешто. Аустроугарске власти су објавиле да ће 28. јуна, на Видовдан, надвојвода Франц Фердинанд посетити Сарајево. Омладина је ту посету, поготово на тако битан празник, схватила као провокацију.
Због тога је Принцип, заједно са још неколико пријатеља, направио план како да тог дана изврше атентат на Фердинанда. У том времену, политички атентати нису били ретка појава у Европи, тако да ни овај није био никакав преседан.

Атентат на Франца Фердинанда

Освануо је и тај дан. Франц Фердинанд и његова супруга, војвоткиња Софија Хотек, стигли су у Сарајево возом нешто пре 10 сати пре подне. Пар се возио у трећем аутомобилу у шесточланој поворци према Градској већници. Кров на аутомобилу био је отворен, како би маса имала добар поглед на путнике.
На путу до болнице возач је погрешно скренуо у споредну улицу, у којој је Принцип био позициониран испред локалне посластичарнице. Када је схватио да је погрешио, возач је закочио и почео да иде уназад. Док је то радио, мотор је стао. Принцип је иступио испред, извукао свој пиштољ и из непосредне близине испалио два хица у правцу аутомобила. Први је погодио Франца у врат, док је други погодио Софију у стомак. Обоје су преминули убрзо након тога.
Гаврило је покушао да се убије, али му је пиштољ одузет пре него што је имао прилику да испали још један хитац.
На суђењу је рекао да жали због убиства војвоткиње и да је хтео да убије генерала Оскара Поћорека, али да је ипак поносан на оно што је учинио.
Аусторугарска је убрзо због тога започела прогон над Србима, а сам атентат искористила је као повод за напад на Србију, који ће касније прерасти у Први светски рат.

Мучен у затвору

Пошто је био веома млад за смртну казну, Принцип је осуђен на 20 година затвора, коју је служио у чешком Терезину. У затвору је био мучен, а због нехуманих затворских услова, пре свега лоше хигијене и влаге у тамници, разболео се и умро непосредно пред крај Првог светског рата.
Принцип је преминуо у својој 24. години, седам месеци пре краја Првог светског рата, те, нажалост, није дочекао српску победу. Детаљи његовог тамновања до данас нису потврђени са сигурношћу, већ се о њима зна на основу сведочења затвореника и стражара.
У својој ћелији иза себе је оставио натпис, урезан у зид: „Наше ће сене ходати по Бечу, лутати по двору, плашити господу…“

Сахрањен у Сарајеву

Аустроугарске власти, које су биле пред капитулацијом, после Принципове смрти су донеле одлуку да његово тело треба заувек да нестане. Сахрањен је ноћу у необележеном гробу на месном католичком гробљу, али је један од војника који су учествовали у копању раке, Чех по националности, после рата открио локацију гроба.
Посмртни остаци Гаврила Принципа и осталих учесника атентата су 7. јула 1920. пренесени у заједничку гробницу у Сарајеву, да би 1939. били сахрањени у Капели видовданских хероја.

На плочи уграђеној у капели на којој се налази натпис “Видовдански хероји”, са именима видовданских хероја, стоје и Његошеви стихови: “Благо томе ко довијек живи, имао се рашта и родити”.

Песма Гаврила Принципа
Иза Принципа је остала песма, коју је написао током боравка у аустроугарској тамници:

Тромо се време вуче
И ничег новог нема,
Данас све ко јуче
Сутра се исто спрема.
И место да смо у рату
Док бојне трубе јече,
Ево нас у казамату,
На нама ланци звече.
Сваки дан исти живот
Погажен, згњечен и стрт.
Ја нијесам идиот –
Па то је за мене смрт.
Ал’ право је рекао пре
Жерајић соко сиви:
“Ко хоће да живи нек мре,
Ко хоће да мре нек живи!”