Са Врлинком кроз детињство

Света Србија је са глумачком секцијом свог Школског центра за талентоване ђаке “Гнездо”, пре пет година започела дечије представе у којима се на сликовит драмски начин приповеда о деди који је незаобилазна личност у детињству мноштва генерација нашег рода.
Ова дечија пета Светониколајевска академија о Врлинку Добрићу, одржана је у Позоришној сали у Старој Пазови, а гости тј. публика су били најбољи ђаци нижих разреда старопазовачких основних школа.

Са празновањем Крсног имена Светог Николе улази се и у припремне породичне празнике пред Божић: Детинце, Оце и Материце. Све ове дане обележава молитвено и саборно после Светог Храма и породица као ”црква у малом” у својим домовима где се кроз везивање и дрешење подражава даривање љубави између деце и родитеља, а Свети Никола је ту да својом добротом оплемени срца и душе читаве породице у славу и част рођења Сина Божијега и спасења душа њихових, јер ће управо кроз те обучаје у дело споровести и две највеће Божије заповести у којима се садржи свих десет, а које гласе: ”Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свом душом својом и свом мишљу својом” и ”Љуби ближњега свога као самога себе”.
Радњу представе не можемо сместити у неко, већ у свагдашње време јер доброта нема рок трајања, а борба човека био он велики или мали, старији или млађи, је увек крстоносна и присутна у све дане његовог овоземљскога живота.
Умногоме, кроз десетак сцена представе публици се приповеда и животопис Светога Николе, али и описују многе животне и то конкретне ситуације у којима се налазимо готово свакодневно и ми сами иако живимо у 21. веку.
Једном речју, передстава има практичан врлински карактер и поруку кјоја гласи: ”Твоје је само оно што дарујеш другоме!”
Маестралну овогодишњу премијеру одиграли су ”неки нови клинци”, чланови Свете Србије и њеног школског центра ”Гнездо”, а иначе ђаци ОШ ”Бранислав Нушић” са Вождовца по сценарију и режији свештеника Владимира Радовића.

Овај културолошки програм подржала је Општина Стара Пазова.

Овај светитељ Господњи је рођен у малоазијском граду Патара, луци на медитеранској обали данашње Турске, живео у 4. веку, много пре раскола између православне и католичке цркве из 1054. године. Његови родитељи, богати Грци Теофан и Нона, добили су га у време владавине римског цара Валеријана (253–260. године), похлепног човека који је због страсти за златом организовао војни поход на Персијско царство.
При крштењу је добио име Николај, што у преводу значи победитељ народа. Духовном животу поучавао га је стриц Николај, епископ патарски, са којим се касније и замонашио у манастиру Нови Сион. Након смрти својих родитеља, Никола је продао цело имање и новац разделио сиротињи. Неко време је био свештеник у свом родном граду, одликовао се милосрђем и многи су сматрали да ће наследити свог стрица као епископ. Ипак, будући да је био скроман, повукао се у самоћу спреман да тако сачека смрт. Хришћани верују да му се тада јавио глас Господњи и рекао му: „Николаје, пођи у народ на подвиг ако желиш бити од мене увенчан“. Тада је напустио самачки живот и отишао у народ. Изабран је за архиепископа града Мира у Ликији (тадашње Римско царство, данас област Турске).
Током владавине царева Диоклецијана и Максимијана у време гоњења и мучења хришћана био је затворен у тамницу, али ни ту није престајао да проповеда и шири хришћанство. Присуствовао је Првом васељенском сабору у Никеји, али због тога што је ударио александријског свештеника Арија, оптуженог за јерес, удаљен је са сабора и забрањено му је даље присуство. У хришћанској традицији се спомиње да су му одобрили поновно присуство на сабору тек када се им у сну преко изабраних архијереја јавио глас Господа Исуса Христа и Пресвете Богородице, да је учињена велика неправда према Светом Николи, који је бранио праву веру.

Повезаност средњевековне Србије и Апенинског полуострва је била веома интезивна, а њен задужбинарски карактер је био изузетно постојан и изражајан и он се огледао у даривању молитвених утвари и икона гробу Светог Николаја Мирликијског Чудотворца у Барију. У то време подела цркве још увек није ухватла маха, а у самом Барију било је доста тврдих у вери – православних.
Познато је да су Немањићи били ктитори и ван граница тадашње Србије (Света Гора, Света Земља) и да је неколико владара из династије Немањића богато даривало цркву Светог Николе у Барију у којој су као што смо рекли од 1087. године почивале мошти Светог Николе (у Демри, месту уснића светитеља, одакле се пренешене мошти, недавно се дошло до великих археолошких открића и откривена је и црква у којој су вековима почивале мошти Светога Николаја).
Прве везе са овом базиликом везују се за родоначелника династије Стефана Немању.
Међу дариваним утварима посебно се истиче велика икона изнад ћивота светога и она се вековима приписивала Урошу II Милутину. Многи научници старијих и данашњих времена бавили су се њоме.
Међутим на натпису испод иконе (ћирилицом), врло јасно пише “трећи” (третиј), што указује да се ради о Урошу III Дечанском. Српски краљ, а потом и светитељ, Свети Стефан Дечански Базилици Светог Николе поклонио је ову икону у новембру 1325. године. Њене димензије су 187 са 113 центиметра, а на њој су изображени лик светитеља који у левој руци држи Свето Писмо, а десном благосиља (у оно време веровалo су да је икона аутентичан портрет Светог Николе и због тога сe између многих икон Светог Николе посебно поштовала). У горњем делу иконе су Господ Исус Христос и његова мајка Пресвета Богородица, а у доњем делу су фигуре дародавца краља Стефана Дечанског и његовог сина Душана, будућег Душана Силног.