Вече молитве и сећања у звуку српске епике

Уочи великог празника Света Три Јерарха, славе пожешкога светога храма, Света Србија је заједно са Удружењем „Право у жицу“ које је било носилац програма и у садејству са Спортско-културним центром Пожега, а уз подршку општине Пожега и многобројних пријатеља била део предивне сценско-духовне уметничке сказке која је имала за циљ да драге Пожежане подсети на житија велики светитеља и трагова који су оставили Свети Василије Велики, Свети Григорије Богослов и Свети Јован Златоусти на темељу наше вере и културне баштине. Три Јерарха, како их називамо, били су велика имена црквене историје, људи који су својим учењем, мудрошћу и животом обликовали не само теолошки поглед на свет, већ и целокупну духовну традицију народа.

Свети Василије Велики, који је својим законом, љубављу и бригу за људе поставио темеље монаштва и хуманитарног рада, био је светионик у борби против сваког облика неправде. Свети Григорије Богослов, препознат по свом духовном знању и по томе што је ујединио теолошке разлике кроз љубав и смиреност, био је истински носилац Божје речи. Свети Јован Златоусти, са својом неуморном посвећеношћу казивању истине, дао је снажну поруку о правди, смирењу и љубави према ближњем.
Уједињени кроз своје мисли и делање, они су нас научили како да у свакој животној борби, ма колико она била тешка, будемо ослоњени на веру, мудрост и љубав. Дан посвећен Светим Трима Јерарсима позива на подсећање њихових речи и дела, која живе и данас у сваком стиху, песми и молитви.
Драмско – музички приказ „Тмина душе Велике и Чакора“ окупио је љубитеље културног наслеђа и поштоваоце српске епике. Публика је имала прилике да у јединственом амбијенту доживи спој традиције и уметности, кроз звуке гусала, народне песме и драмски комад.

Премијера драмског комада „Тмина душе Велике и Чакора“ инспирисана је трагичним догађајима из историје, укључујући масакр у селу Велика 1944. и страдање Бранке Ђукић на Чакору 1975. Аутор програма била је Ивана Ивановић, уз сараднике: драмског писца Владимира Ђорђевића и Неду Ђукић Боројевић, ауторку књиге „Вила са Чакора“ посвећену управо овим догађајима.
Добротворно вече почело је у вечерњим часовима благословом протојереја пожешке цркве Милорада Козодера, затим се публици обратила Ивана Ивановић, аутор програма. Посебну емоцију и снажан утисак на присутне оставило је обраћање Драгољуба Даше Пауновића, једног од сведока немилог масакра у Велици, што је био и увод у драмски комад, док је његов унук Алекса Новаковић био наратор, уз песникињу из Београда Вању Павчич.

Гуслари: Стефан Томоњић, Милош Дракул, Огњен Андрић, Лазар Витомир и Милутин Ђуричић, кроз своје извођење, још једном су подсетили на важност гусларске песме као чувара националне историје и идентитета, а програм је обогаћен етно-песмом у интерпретацији Саре Благојевић, што је додатно допринело свечаном тону вечери. Песме су биле тематски посвећене масакру у Велици и страдању Бранке Ђукић. Изузетни поздрави били су упућени Роси Џудовић, етнопојици која је родом из Велике, али је била спречена да присуствује. Сара Благојевић је интерпретирала њену песму „Родно мјесто“ посвећену Велици.
Посебан допринос дао је и књижевник Страхиња Јокић Чакорац, својим рецитацијама. Домаћин вечери била је Јасмина Мркић. Тон мајстор Саша Коцић Коце, видео Божидар Станојевић, док је аутор фотографија Божидар Живановић.
Организатори изражавају захвалност: Милу Пановићу – предузеће „Нова Пекара“ Ужице, Зорици Никитовић – цвећара „Гарденија“ Пожега и новинару Миљану Живковићу.

Масакр у Велици

Масакр у Велици један је од најтрагичнијих догађаја у историји Европе. На дан 28. јула 1944. године, у овом селу подно Чакора, почињен је незапамћен злочин над цивилним становништвом од стране немачких окупатора и њихових помагача – припадника СС Скендербег дивизије и других албанских формација уз домаћег издајника. Страдао је велики број људи, који су на најбруталнији начин мучени и убијани.
Напад на Велику био је део шире стратегије кажњавања и застрашивања српског становништва које је пружало отпор окупатору. Злочинци су убијали без милости – куће су спаљене, породице збрисане, а село завијено у црно. Иако су сведочанства преживелих јасна и потресна, за овај масакр никада није спроведена правда, а тежило се и томе да се цео злочин заташка и сакрије дуги низ година. Починиоци су остали некажњени, а патња Величана остала је дубоко урезана у колективно сећање потомака.
Данас, Велика носи ожиљке прошлости и чува сећање на невине жртве, док се потомци и историчари боре да овај злочин не падне у заборав. Сваке године, 28. јула, потомци и поштоваоци жртава окупљају се како би одали почаст настрадалима и подсетили свет на злочин који не сме бити прећутан. Велички мученици канонизовани су од стране СПЦ.

Мученица Бранка Ђукић

Бранка Ђукић из села Метеха, код Плава само што је започела свој девојачки живот, била је жртвована у име слободе, правде и борбе против зла. Њена смрт симболизује страдање недужних у немирним временима, када су невини постајали мете бруталних злочина.
Свирепо убиство Бранке Ђукић догодило током њеног повратка кући из Пећи, где је прешла у Гимназију зарад даљег школовања. Два Албанца су је пресрела и хтела да је обљубе. Њен образ и част су били сачувани, а она је била убијена.

Бранкино убиство остало је дубоко урезано у сећању њеног народа, као још један пример неправде која никада није исправљена. Бранкин отац пресудио је једном од Албанаца током судског поступка, а други није живео још дуго. Касније је био ослобођен робије, јер је село писало петицију. Њена прича, као и многе сличне, сведочи о страхотама које су се дешавале и потреби да се памћење на невине жртве никада не избрише.
Бранка Ђукић је симбол свеколиког српског страдања, а окитивши се ореолом великомученице сврстала се међу знамените личности и испоснике у рајском насељу. Њена икона налази се у манастиру Каона надомак Чачка.